Jutro 🌅
Mija: Mona, hajde, u kupatilu si već 20 minuta.
Monika: Evo, evo, idem.
Mija: Poludiću sa tobom, znaš.
Monika: Znam.
Izlazim iz kupatila, na sebi imam belu košulju, crnu suknju, crne dokolenice i bele patike. Jao, crne čarape i bele patike... Ne, ne, uzela sam bele i obula ih. Čekam Miju da izađe iz kupatila. Čujemo kucanje na vrata, krenula sam da ih otvorim, ali me je neko već preduhitrio i otvorio vrata, te me gurnuo do zida.
Eli: Hajde, Monika, neću opet da ti donosim jabuke.
Eli se približava krevetu koji je bio prazan.
Eli: Mija, gde je Monika, pobogu?
Zatvorila sam vrata koja su me malo pre uz Elinu pomoć zabila u ćošak.
Monika: Hello.
Eli: Aaa!
Mija otvara vrata.
Mija: Eli, pobogu, zašto se dereš? 07:45 ujutru je!
Eli: Izvini, Mija, ali zašto je Monika budna?
Monika: Ja vas ne razumem. Što kasnim, a sada što sam ustala na vreme?
Mija: Znam kako se oseća Eli jutros, kada sam ugasila alarm i videla Moniku kako sedi, umalo srce da mi stane.
Eli: Nadam se da ovo neće dugo da traje.
Pokazala je rukom na mene. Izgledala sam savesno, sva sijam. Iskreno, ni ja ne znam zašto, ali od kako sam ustala, imam neki nalet energije. Mija i Eli su me i dalje gledale čudno.
Monika: Devojke, hajmo, 07:50.
Eli i Mija su se pogledale, pa sam ja uzela ranac i krenula. U hodniku je bila poprilična gužva.
Mija: Što si stala?
Eli: Možda se vratila stara Mona.
Monika: Zašto je ovde ovolika gužva?
Mija i Eli: Hahahaha!
Monika: Zašto se smejete?
Eli: Dobrodošla u svet normalnih učenika.
Monika: Hoću u sobu.
Eli i Mija: Neeee!
Eli: Šta je tebi, odjednom ti je pala sva ona energija?
Mija: Da, ajde, taman sam se navikla.
Monika: U redu, u redu, ajde idemo.
Polako smo dolazile do prvih stepenica, čulo se muško vrištanje.
Mija: Odakle se ovo čuje?
Monika: Muška spavaonica, znaš valjda, desno, muška, lepa ženska.
Mija: Ma znam, ali zašto, pobogu, ovoliko vrište?
Eli: Ajmo sada, možemo da prođemo stepenicama.
Spuštale smo se dole i polako stigli do dela sa učionicama, gde je bilo mnogo tiše jer su stariji razredi imali prečace. Polako smo se spuštali do sledećeg sprata, prolazili pored direktorkine kancelarije. Evo je, čuvena trpezarija, baš je glasno pre 8.
Eli: O, cemu razmišljaš, Mon?
Monika: Kako je sve mnogo glasno?
Mija: Pa naravno, gospođa je navikla da dolazi ovde u 9.
Monika: Nije tačno.
Eli: U pravu je Mona.
Monika: O, hvala ti, Eli.
Eli: Monika, ne dolazi do trpezarije.
Eli i Mija: Hahahahaha!
Okrenule su se prema meni, koja sam ih mrko pogledala, i krenule još da se smeju. Pa sam i ja sa njima krenula. Ulazili smo u trpezariju i sve je vrvilo od dece. Svi su se nameštali gde da sede. Mija i Eli su me odvukle do naših mesta. Naših, mislim njihovih, samo što ja ovde nisam bila odavno... Odavno? Čujem li ja sebe? Ovde sam tek jednu nedelju, čoveče, ovo tek počinje. Odjednom sam čula poznat glas... Jao, ne.
Klara: Ćao, izdaljnice!
Monika: Ćao i vama.
Klara: Ti to meni odgovaraš?
Monika: Jao, Klara, nemoj mi reći da si ogluvela! Ne brini, kupiću ti usni aparat.
Klara: Slušaj me, đubre jedno obično. Ja sam ovde neko, moji roditelji su najmlačnije veštice, kao i najbogatiji, a tvoji? Pa tvoji se verovatno prodaju smrtnicima.
Slušala sam Klaru kako je pričala da sam đubre. To me nije dotaklo, jednostavno mi se samo povraćalo, ali u trenutku kada je pomenula moje roditelje, svet mi se srušio. Osetila sam veliku energiju oko ruku. One su mi prosto gorele. Naglo sam ustala i, bez imalo razmišljanja, bacila neku belu snagu na Klaru, tako jaku da sam je odgurnula do zida i držala je na zidu.
Prof. odbrane: Ildesovaaa!
Opet tu, sedim u direktorskoj kancelariji. Direktorka je ispred vrata, stajali smo sa profesorom odbrane. Zašto su vrata ovoliko debela? Ne može ništa da se čuje. Volela bih da mogu da ih čujem. Gledala sam u vrata i odjednom...
Prof. odbrane: Suzana, ona je opasna, ovo je tek početak.
Direktorka: Znaš da nam ona treba. Vrlo dobro znaš da je ona glavna tačka za spasavanje Aklatide.
Prof. odbrane: Znam, ali ako ona treba da spasava svet, jel treba da ubije celu školu?
Direktorka: Oboje znamo iz kakvog krvnog srodstva ona potiče.
Prof. odbrane: Ona nije čista.
Direktorka: Da, ali nije ni prokleta.
Prof. odbrane: Koliko možeš biti sigurna?
Direktorka: Otac joj je zaštitnik, a majka nepriznata, nije ona prokleta.
Prof. odbrane: Previše brzo jača.
Direktorka: Jel se o ovome radi? Sumljaš da je prokleta, zato želiš da je izbacimo?
Prof. odbrane: Ne znam, Suzana.
Direktorka: Samo da te podsetim da sam te ja poslala da je hipnotišeš i ti si uspeo, zar ne?
Prof. odbrane: Da, možda nije prokleta, ali je jaka.
Direktorka: Nije toliko, ako si je hipnotisao, a da nije svesna.
Prof. odbrane: Možda zna.
Direktorka: Da zna, prvo bi meni javila.
Odjednom sam samo pomerila glavu sa vrata i gledala u plafon... Šta je ovo? Moji roditelji? Ne, nemoguće! Moram da proverim papire. Krenula sam ka direktorčinom stolu.
X: Ne idi, nije još vreme.
Čula sam neki ženski, mili glas, te sam sela. Ovo je glas u meni. Šta je ovo?
Čula sam otvaranje vrata, ispred mene su se pojavili direktorka i profesor odbrane.
Direktorka: Doneli smo odluku.
KAMU SEDANG MEMBACA
~ PROKLETI ~
Fantasi"Prokleti" je priča o Moniki koja je morala da pobegne u potpuno novi svet prepun čudnih stvorenja kao što su veštice, vampiri, vukodlaci i zmajevi. Nije baš imala vremena da se opusti jer je u tom svetu sve bilo... pomalo haotično. Nakon što se uva...
