~ PROKLETI ~

PROSLOST I SMRT ( 22 Deo)

Monikom pov

Polako sam otvarala oči. Ispred mene su se nalazile plastične zvezde na zidu, a kad sam okrenula glavu, videla sam rešetke. Pogledala sam u svoje ruke, bile su male, i bila sam u šoku. „Ja sam u… ROZE?! Ček, ček, ja sam u onoj maloj odeći za bebe?!

Okej, ovo je čudno, stvarno čudno! Ček, ček, ali nije, zapravo… jeste, ali nije. Čudno je što sam u ovoj rozoj, mada, bacicu ja to na nekog čim saznam ko me je obukao... Ček, ček, Monika, koncentriši se! Ti si beba. Da, ti si beba! Jao, čovek, ja sam beba! Oliver, on je sigurno... Ne, čekaj, ne znam ko je, ali sigurno je neko iz… Profesor Odbrene? Naravno, kaznjavao me za sitnice, a otkud zna da ne volim rozu? Ček, neko otvara vrata… Ne, kako se ponašaju bebe? Trebam da plačem? Ne, ne mogu da plačem. Ja nikad ne plačem. Više.

U glavi mi se stvorila slika moje majke, njenog poslednjeg doručka, poslednje limunade koju je napravila za mene. Od tada više ne pijem limunadu... Polako sam osetila kako me neko podiže sa mekanim rukama. Šta?“

Videla sam ženu od oko 20 godina, sa plavom kosom sličnom mojoj i tamno braon očima, poput kore drveta. Moje su bile slične, tačnije, iste tokom dana, dok su noću bile zelene. Pored nje je stajao muškarac, sličnih godina, obučen u plavo-belo odelo, sa grbom krune na grudima. Ispod te grbe bio je još jedan znak – zaštitnik, moj znak.

Žena: „Vidiš li kako je lepa?“

Muškarac: „Na tebe je, Rozalin. Buduća kraljice.“

Žena se nasmešila, a muškarac je pružio ruke i uzeo me. Bio je to čudan osećaj, biti beba.

Rozalin: „Oh, dragi kralju moga srca, znaj da mi nije bitna titula dok sam s tobom i našom ćerkom Lunom.“

„Lunom? Ko je Luna? Ček, ja sam Luna?“

Muškarac: „Znam, gospodarice srca mog. Ali znaš da kad postanem kralj, moći ćemo konačno priznati našu ćerku. Dok je moj otac na prestolu, to nije moguće. Ti si nepriznata, a ja samo zaštitnik.“

Rozalin: „Ta glupa pravila…“

Stala je, polako nestrpljivo šetajući po sobi, grizla je donju usnu.

Muškarac: „Rozalin, šta te muči?“

Pitao je tihim glasom, punim sećanja i brige.

Rozalin: „Ne znam, Arture. Prosto, ne znam. Osećam neki nemir, kao da će se nešto desiti.“

Artur: „Neću dozvoliti ništa da ti se desi.“

Polako je spustio bebu – ili bolje rečeno, mene. Bilo je to čudno, potpuno sam zaboravila da zapravo nisam beba i da ovo nisu moji roditelji.

Artur je prišao Rozalin i zagrlio je sa leđa.

Artur: „Zastititi ću te, obećavam.“

Rozalin: „Ne brinem se ja za sebe, već za nju.“

Pokazala je na bebu – ili na mene.

Artur: „Njoj neće ništa uraditi. Ipak je to njegova unuka.“

Rozalin: „Čula sam od par sluškinja da je ovde bio Ignjatije.“

Artur: „Daj, molim te, Rouzi. Moj otac je zaštitnik. Zašto bi radio sa neprijateljem ljudi koje štitimo?“

Rozalin: „Za svoj narod bi uradio sve da bi ga zaštitio.“

Artur: „Naravno da bi, ali šta bi malo dete moglo da napravi? Pogotovo što je to dete njegova krv.“

Rozalin: „Sećaš li se šta je proročica rekla za nju?“

Oboje su duboko udahnuli, a Rozalin je nastavila.