~ PROKLETI ~

PREVISE PRICAM ( 28 deo)

Monikin pov

Sedim na neudobnoj stolici, okružena hrpama papira. Zar je moguće da je ovde zaista toliko učenja? Čujem korake i vidim Miju s još tri fascikle kako ih baca na drveni okrugli sto, dok se oko stola nalaze veliki ormari puni knjiga. Ne, ovo je previše za mene. Stavljam glavu na knjigu i počnem da kukam.

Monika: "Ne mogu ovo, šta će nam matematikaaa?"

Mija: "Pa kako bi računali bez nje?"

Monika: "Ma da bre, dok se budem borila s Ignjatijem, sigurno će me pitati."

Počela sam da govorim dubokim glasom:

Monika: "Izvini, Monika, ili... koliko je 2 x ÷ y = -245 + 5?"

Mija je samo prevrnula očima i ustala sa stolice.

Mija: "Pa, ostavljam te ja da uživaš u učenju."

Monika: "Ej, Mijice, molim te, ostani. Ne znam ni koji su ovo predmeti."

U biblioteku je ušla Eli.

Eli: "Pa, naravno da ne znaš. Na koliko časova si ti bila?"

Monika: "Bila sam na matematici, odbrani, crnoj magiji, istoriji magije i likovnom."

Mija: "Mi nemamo likovno."

Monika: "Ozbiljno?"

Eli: "Aha."

Monika: "Mislim da bih trebalo da pričam sa direktorkom, što se toga tiče."

Eli: "Ne bi me iznenadilo da pristane. Već ti je dala biblioteku da učiš. Ali, već je kasno. Ajde, sutra je utorak, moraš na sve časove."

Monika: "Čekaj, sve časove? Ne misliš bukvalno, zar ne?"

Mija: "Ma, ne, bože me sačuvaj, ko ide na sve časove? Niko."

Monika: "Ne znam ko ide, ali znate da ja nikad nisam bila na baš svim časovima. Mislim, gledajte šta mi se sve desilo."

Eli: "Hajde, idemo polako, a ti nam sve ispričaj."

Pokazala je rukom prema vratima, pa sam krenula i počela da pričam dok su na stolu stajale beleške koje sam naravno zaboravila. Penjali smo se polako uz stepenice.

Monika: "Dakle, sve je počelo kad sam slučajno naletela na Olivera u metrou, dok je on bežao od Baltazara. Kotrljali smo se, a on je hteo da nas ubije. Puf, stvorili smo se u šumi ili na Akalatidi, i onda sam shvatila da sam veštica. Mislila sam da sam u komi, a onda sam postala zaštitnica princa, iako nisam znala ništa o vešticama."

Dok sam brzo pričala, nisam ni primetila da sam im otkrila najveću tajnu – da sam živela u ljudskom svetu.

Eli: "Kako misliš, stvorili ste se u Akalatidi? Pa gde ste bili?"

Mija: "U Akalatidi ne postoje metroi, samo u ljudskom svetu."

Eli: "I, kako si shvatila da si veštica?"

Mija: "I zašto mi ne znamo da si se borila protiv Baltazara?"

Osećala sam poglede koji su me gledali u leđa, jer su njih dve bile iza mene. Polako sam se okrenula i nasmešila.

Monika: "A, pa, ja sam živela u ljudskom svetu."

Klarin pov
(ako ste zaboravili ko je Klara, to je devojka koja ne voli Moniku i koja se borila protiv nje)

Polako sam prolazila hodnikom. Malo je kasno, ali ne zanima me. Koji god profesor da me vidi, ne može me prijaviti, jer moji roditelji mogu da kupe sve ovde. Samo ta prokleta Monika... Da je Oliver ne čuva, odavno bih je uništila. Budžavi princ. I dalje ne mogu da verujem da me je odbio. Protresem glavu i čujem Moniku kako nešto priča, dvesta na sat. Uf, kako me nervira. Mada, mogu da ih prisluškujem malo, zar ne?

Monika: "On bežao od Baltazara, pa smo se kotrljali i on je hteo da nas ubije, i puf, stvorili smo se u šumi ili na Akalatidi, i onda sam shvatila da sam veštica, mislila sam da sam u komi."

Šta ona to priča, pobogu?

Eli: "Kako misliš, stvorili ste se u Akalatidi? Pa gde ste bili?"

Mija: "U Akalatidi ne postoje metroi, samo u ljudskom svetu."

Eli: "I, kako si shvatila da si veštica?"

Mija: "I zašto mi ne znamo da si se borila protiv Baltazara?"

Osećala sam poglede koji su me gledali u leđa, jer su bile iza mene. Polako sam se okrenula i nasmešila.

Monika: "A, pa, ja sam živela u ljudskom svetu."

Šta? Ona je živela među smrtnicima? Lepa sam rekla da se njena porodica prodaje ljudima. Čekaj, čekaj... Ona je zaštitnica princa? Olivera? Ne, to je nemoguće! Zaštitnici, a pogotovo princa, moraju to imati u krvi. Ovo moram da kažem tati. Čula sam zvuk penjenja stepenica, pa sam brzo potrčala prema svojoj sobi.

Monikin povratak

Monika: "Hajdemo u našu sobu, sve ću nam objasniti."

Njih dve su se pogledale i klimnule glavama. Počeli smo da se penjemo uz stepenice, kad smo čuli zvukove trčanja.

Mija: "Šta je to?"

Eli: "Zvuci kao trčanje."

Monika: "Verovatno se neko iskradao, pa je čuo zvuk penjanja i pobegao."

Mija: "Nadam se da je to."

Eli: "Da je neko čuo ovo što si nam rekla, propala bi."

Monika: "Zašto?"

Mija: "Pričaćemo u našoj sobi. Eli, ajde, možeš spavati kod nas ako želiš."

Eli: "Može, hajde."

Monika: "Nadam se da se ne ljutite na mene zbog..."

Eli: "Ej, ćuti sad. Možda sam ja malo uvređena, ali ako neko čuje, uništiće te, pogotovo ako to neko kaže Klari."

Monika: "Zašto?"

Mija: "Pa njen otac je direktor poznatog časopisa, a majka joj je predsednica. Ako..."

Eli ju je prekinula rukom, pokazala da ćutimo i pokazala da krenemo ka sobi.

Nastaviće se...