JA VEŠTICA (3 deo)

18 2 13
                                    

Otvaram oči i vidim bele zidove. Polako okrećem glavu i shvatam da se nalazim u nekoj bolnici. Ali ovo nije obična bolnica – izgleda kao nešto iz 19. veka. Oko mene su police sa staklenim bočicama, raznim biljkama i čudnim predmetima. Pokušavam da ustanem, ali me celo telo boli.

Monika: Imam osećaj kao da me je voz pregazio.

???: Može se i tako reći.

Čula sam muški glas i okrenula se. Ispred mene je stajao dečko mojih godina. Izgledao mi je poznato. U trenutku su mi se u glavi vratile slike: sudar na stepenicama, onaj strašni tip s vatrom, šuma...

Monika: Ko si ti? Šta ja radim ovde? Kakav je ovo đavo? Zašto su ti oči crvene? To nisu sočiva, zar ne?

???: Pa...

Monika: Ne, ne, čekaj! Definitivno ludim. Ne, zapravo... ja sam već luda! Vau, konačno sam došla na novi nivo! Previše pričam, zar ne? Da, previše pričam. Moram da uzmem malo vazduha. Sada ću da ćutim!

Duboko sam udahnula, pokušavajući da se smirim.

???: Da li sada mogu da progovorim?

Monika: Čekaj, stani! Ne govori ništa! Jesam li umrla? Jesam li u paklu? Znaš, zbog crvenih očiju i svega... Mada, ne deluješ kao zao tip. Zapravo, oči ti lepo stoje. Ustvari... ti si baš sladak.

Zastala sam, primetivši da se smeška.

Monika: Dobro, dobro, dobroooo. Ko si ti? Čudovište? Osoba? San?

???: Zovem se Oliver. Nisam čudovište. Možda sam osoba, a možda i san svake devojke – u to si se već uverila.

Monika: A? Izgubila sam se kod "Oliver."

Oliver: Ja sam veštac. Kao ti. Mada, ti si više... čudakinja.

Monika: Ha-ha. A ti si snob.

Oliver: Ali sladak, zar ne?

Pogledala sam ga popreko, ali onda mi je nešto sinulo. Srce mi je stalo.

Monika: Čekaj. JA... VEŠTICA?!

---

Ovaj dijalog lepo balansira između humora i šoka. Monikina konfuzija je vrlo prirodna, dok Oliver daje notu mističnosti, ali i zabave. Šta misliš? Da li želiš da nastavim dalje s ovim tonom?

~ PROKLETI ~Место, где живут истории. Откройте их для себя