Oliverov POV
Sedim pored Monike i neprestano gledam u nju. Prošla je nedelja otkako je u komi. Doktorka kaže da je moć koju je koristila izuzetno kompleksna i da je prava sreća što je nije ubila. Ipak, što je duže u komi, nade da će se probuditi postaju sve manje. Pokušali su da je probude čarolijama, ali kažu da ona sama ne želi da se probudi. Preostaje nam samo da se nadamo i da razgovaramo s njom, jer postoji šansa da nas može čuti.
Svi su dolazili da pričaju s njom, pogotovo Eli, koja joj je prepričavala sve tračeve. Jednom, dok sam dolazio kod nje, čuo sam kako priča o nekome. U glavi mi se vrtela slika Monike kako me drži u naručju i prepričava tračeve. Nekada smo bili mnogo bliskiji nego sada. Otkako je saznala da mi je zaštitnica, viđamo se samo na treninzima ili u hodnicima. Voleo bih da mi pruži priliku da je bolje upoznam... kada se probudi. Zapravo, ako se probudi.
Pokrio sam lice šakama i polako disao. Zatim sam spustio ruke i pogledao u nebo. Na njemu je sjajio predivan, zlatni pun mesec okružen zvezdama.
Oliver: „Ako nećeš zbog mene, probudi se zbog ovog pogleda.”
Monika: „Ha, za tebe ne bih ni sladoled pojela.”
Trgnuo sam se i brzo pogledao ka krevetu, ali bio je prazan.
Monika: „Ali, u pravu si... pogled je prelep.”
Skočio sam i udario u zid, zatim se brzo okrenuo prema njoj.
Oliver: „Monika? Ti si?”
Monika: „Ne, ovo je samo moja shauma.”
(Kao mala sam to često govorila... Nemojte pitati. Teško detinjstvo. Sad mi je teško i da se setim svojih blamova, mada nisam ni sada mnogo bolja.)
Kad sam je ugledao, samo sam skočio i najjače je zagrlio. Osetio sam kako spušta glavu na moje rame. Da li je to... osmeh na mom licu?
---
Monikin POV
Otvorila sam oči i ugledala Olivera kako prekriva lice rukama. Delovao je iscrpljeno. Noć je... Zar je sve vreme bio ovde sa mnom? Koliko sam dugo ovde? Zatvorila sam oči, pokušavajući da se setim nečega, ali taj glupi osećaj, kada znaš da si nešto sanjao, a ne možeš da se setiš, nije me puštao.
Otvorila sam oči ponovo i videla Olivera kako gleda kroz prozor. Očigledno u mesec. Nisam mogla da vidim mesec, ali svetlost koja je dopirala do njegovog lica delovala je prelepo. Ipak, izgledao je iscrpljeno.
Oliver: „Ako nećeš zbog mene, probudi se zbog ovog pogleda.”
Monika: „Ha, za tebe ne bih ni sladoled pojela.”
Ustala sam i prišla prozoru. Pogled je zaista bio prelep, vredan buđenja. Pogledala sam Olivera koji se okrenuo prema krevetu. Njegov izraz lica bio je kao kod psa koji je zakopao kost, pa zaboravio gde je. Čekaj... da li sam to rekla moj debil? Ne, Monika, fokusiraj se na prozor.
Monika: „Ali, u pravu si... pogled je prelep.”
Skočio je i udario u zid, zatim se brzo okrenuo prema meni.
Oliver: „Monika? To si ti?”
Monika: „Ne, ovo je samo moja shauma.”
Trčao je prema meni, iako su nas delili samo koraci, i najjače me zagrlio. Zamalo me nije ugušio. Najveći problem? Dok me je tako čvrsto držao, topila sam se kao kugla sladoleda na +40. Osetila sam vrtoglavicu i spustila glavu na njegovo rame. Taj osećaj sigurnosti... Nisam ga osetila godinama, možda nikad.
---
Jutro – dva dana kasnije
Mija: „Monika, Monika, probudi se!”
YOU ARE READING
~ PROKLETI ~
Fantasy"Prokleti" je priča o Moniki koja je morala da pobegne u potpuno novi svet prepun čudnih stvorenja kao što su veštice, vampiri, vukodlaci i zmajevi. Nije baš imala vremena da se opusti jer je u tom svetu sve bilo... pomalo haotično. Nakon što se uva...
