Monikin p.o.v.
Probudio me zvuk motornih testera. Grub i neprijatan, presekao je tišinu šume u kojoj sam se ponovo zatekla.
„O ne... opet sam zaspala ovde,“ promrmljala sam, ustajući s tla. Skidala sam lišće sa odeće, osećajući kako hladan jutarnji vazduh prodire kroz jaknu. „Bravo, Monika. Ti i tvoje zvezde…“
Naslonila sam se na drvo, istežući ukočene ruke. Pogled oko mene bio je nestvaran. Jesen je stigla – grane su bile obasjane zlatnom svetlošću, a lišće na tlu šuštalo je pod mojim koracima. Na trenutak sam pomislila kako je ovaj prizor vredan kašnjenja.
Ali vreme nije stajalo. Izvukla sam telefon iz džepa i bacila pogled na ekran.
„O, čoveče… Kasnim već na tri časa!“ uzviknula sam, panično prelazeći prstima kroz kosu. „Pa dobro, barem će tetkice u školi biti srećne – imaće pomoć za čišćenje.“
Pre nego što sam uspela da se saberem, telefon je zazvonio. Na ekranu je blistalo ime „Mama“. Duboko sam udahnula pre nego što sam se javila.
„Gde si?“ čula se njena prepoznatljiva stroga intonacija.
„E, mami… Bože, kako si blistava jutros!“ pokušala sam da se našalim, iako sam znala da neće upaliti.
„Monika.“ Već sam mogla da zamislim njen ozbiljan izraz lica. „Razredna me je zvala. Društveno-korisni rad, znaš sve.“
„Krećem!“ brzo sam prekinula poziv, ne želeći da čujem nastavak predavanja.
---
Posle škole
Dan je bio iscrpljujući. Dok sam se vukla kući, osećala sam kako me težina dana pritiska.
„Gotov je i ovaj dan,“ rekla sam sebi. „Još samo da stignem kući i bacim se u krevet. Ne mogu da verujem da moj uzrast može napraviti onoliko smeća… Nikad više neću ni pogledati omot bombone. A bombone… baš mi se jedu.“
Noć je bila mirna. Nebo se prostiralo iznad mene – tamno, bez ijedne zvezde, dok je mesec sijao hladno i usamljeno. Koraci su mi odjekivali ulicom.
Kada sam stigla do kuće, primetila sam da su vrata širom otvorena. Na trenutak sam zastala, osećajući kako mi se srce steže.
„Mama?“ pozvala sam tiho, dok sam ulazila unutra.
Tišina. Hodnik je bio prazan. „Verovatno je već zaspala,“ pomislila sam i upalila svetlo. Ali tada sam čula… kapljice.
Zvuk je dolazio iza mene. Polako sam se okrenula, a oči su mi se razrogačile od užasa. Na zidu je bila ispisana poruka, krvlju.
„Prokleti.“
„Šta…?“ Glas mi je zadrhtao, dok mi se panika širila kroz telo.
Tada su se vrata kupatila naglo otvorila uz tresak, a stravičan krik odjeknuo je kućom.
„Mama!“ povikala sam iz sveg glasa, hvatajući se za kvaku obližnjih vrata.
„Šta vičeš, Monika?“ začula se njen glas. Pojavila se iza mene, posmatrajući me zbunjeno.
Pokazala sam prema zidu, pokušavajući da progovorim. „Poruka… tamo, na zidu!“
Ali kada se okrenula, na zidu nije bilo ničega.
„Šta gledaš?“ upitala je. Glas joj je bio običan, gotovo nežan.
Brzo sam se nasmejala, osećajući kako mi obraz gori od stida. „Mislim da sam previše udahnula isparenja iz sredstva za čišćenje. Idem da legnem.“
---
Košmar
Te noći nisam mogla da zaspim. Kada sam zatvorila oči, našla sam se u šumi, trčeći kroz gustu tamu.
„Gde sam…?“ Šapat mi je dolazio iz dubine uma, dok su mi noge vodile napred, protiv moje volje.
Na kraju puta, pred sobom sam ugledala ogromnu kapiju. Blistala je pod mesečinom, obrasla mahovinom, dok su njeni teški, kameni stubovi izgledali kao da prkose vremenu.
Sa druge strane, pružao se grad. Sve je bilo od kamena – kuće, ulice, pa čak i ljudi. Njihova lica ostala su zamrznuta u strahu.
Pored jedne figure stajala su deca. Igrali su se loptom, njihovi osmesi bili su jezivi, prazni.
I tada sam ih čula. Glasove, dečije, nežne, a ipak preklinjajuće.
„Pomozi nam… molim te… Ti si jedina koja može… Monika, molimo te…“
STAI LEGGENDO
~ PROKLETI ~
Fantasy"Prokleti" je priča o Moniki koja je morala da pobegne u potpuno novi svet prepun čudnih stvorenja kao što su veštice, vampiri, vukodlaci i zmajevi. Nije baš imala vremena da se opusti jer je u tom svetu sve bilo... pomalo haotično. Nakon što se uva...
