Monika: Ko je Kralj Edvard?
Mija: Tvoj deda.
Eli: I najgori diktator.
Monika: Moje pravo ime je Dora?
(Čulo se kucanje na vratima, a kad su se otvorila, pojavila se nijedna druga osoba nego profesor odbrane.)
Monika: O, dobro jutro, profesore.
(Rekla sam to sarkastično, podižući obrve.)
Profesor odbrane: Ildesova direktorka i ja želimo da porazgovaramo s tobom.
Monika: U redu.
(Mija, profesor i Eli su me gledali kao da sam luda, što tehnički i jesam, ali ajde, da zaboravimo tu činjenicu.)
Monika: Idemo li?
Profesor je protresao glavu, a njegova gusta crna kosa letela je kao kutijica rasutih bombona. Čekaj, koga uopšte zanima ovaj čovek, a pogotovo njegova kosa? Ali, mora se priznati da ima lepu gustinu kose. Eh, nepravde žene s 100 šampona ne bi imale ono što muškarci imaju sa brezom. Možda trebam da nabavim brezu... ček, ček... profesor opet nešto priča.
Monika: Koncentracija, Monika!
(Prekinula sam se i shvatila da sam već skrenula sa teme. Moje misli su opet bile na papučama Pikachu. To je genijalna ideja, zar ne?)
Profesor odbrane: Dobro, onda se vidimo kasnije. Doviđenja.
Monika: DOVIDJENJA!
(Shvatila sam koliko sam se prodrala, pa sam brzo dodala.)
Monika: Doviđenja.
Profesor je klimnuo glavom i otišao.
Monika: I... šta je on pričao?
(Mija me začudeno pogledala i odmah je odmahnula glavom.)
Mija: NISI SLUŠALA.
Monika: Noup, razmišljala sam da kupim papuče.
Mija: Ja ne mogu...
(Podigla je ruke i uzela ranac, krećući ka doručku, koji je uskoro završio. Opet ću jesti jabuku. Ček, zar nisam trebala otići kod direktorke? Ništa mi nije jasno.)
Pogledala sam u Eli.
Eli: I koje papuče si mislila da uzmeš?
Nasmešila sam se i potapšala je po ramenu, uzela ranac i krenula ka Miji. Čekala nas je kod stepenica, a ja sam počela da pričam o mojoj novoj genijalnoj ideji... kao da imam bilo šta drugo osim genijalnih ideja. Naravno, hodnici su bili prazni – kako drugačije kad je Monika u pitanju, pa čak i moje ime zvuči čudno, ali to mi je ime i kraj.
Ulazili smo u kafeteriju, prostoriju za hranu, i seli za naše mesto. Svi su gledali u nas, tj. u mene. Uf, kako ih sve mrzim!
Mija: O čemu sad razmišljaš? Nadam se da nije neka od tvojih genijalnih ideja.
(Mija je mazala maslac na svoj crni hleb, koji je izgledao kao cigla.)
Monika: Kako ih sve mrzim!
(Rekla sam to, uzimajući čašu u kojoj je bio puding od čokolade.)
Eli: Ja sam mislila da ih voliš.
Monika: Molim?!
(Rekla sam, zamalo ispustivši puding.)
Eli: Šalim se, Mon.
Pogledala sam je popreko i podigla puding uvis.
Monika: Znaš da si mogla da budeš ubica ovog pudinga.
Eli: Izvinjavam se, princezo.
Prevrnula sam očima i uzela veliku kašiku pudinga. Zašto mi je ovo tako poznato? Pa naravno, kao Frankenstein... ili kako se već zove... svi su znali... pa dobro, nije ni da nisam sumnjala, ali nešto mi je govorilo da niko ne bi trebalo da zna to.
Stajala sam ispred direktorkine kancelarije. Ajde, Mon, ovo ti nije prvi put, možeš ti to. Uzela sam dubok uzdah i otvorila vrata.
Pitate se šta radim ovde? Pa, trenutno je vreme za ručak i dosta ću propustiti, ali u redu, pojeću kasnije. I tako gubim istoriju magije, ali šta da se radi? Eh, da, Mija mi je predložila da to bude kasnije, da bih se oslobodila testa, da ne bih propala i otišla u august, i onda bih ja njima kukala... Tako te stvari. Ja da kukam? Nikad. Ipak, dobro je da nisam zaboravila za avgust.
Direktorka: Monika?
Odjednom sam shvatila da stojim na vratima kancelarije i pričam sa unutrašnjim čovečuljcima. Jao, Monika, fokus!
Monika: Am, direktorka?
Nasmešila sam se i sela na svoje mesto. Mislim da će moje ime ostati ispisano na stolici do kraja školske godine.
Direktorka je lažno zakašljala, a ja sam je pogledala u oči.
Direktorka: Pretpostavljam da si čula za sve i da si već sklopila kockice u glavi.
Eh, direktorka, da samo vi znate šta se dešava u mojoj glavi, ne biste pretpostavljali.
Direktorka: Znam da si pod šokom i da si ceo dan razmišljala o svemu ovome, pravila hiljadu pitanja po glavi. Slobodno pitaj sve, nema više tajni.
O čemu ona to? Ceo dan sam razmišljala samo o Pokemonima, Pikachu, žutom malom mišu, i o tome kako ih sve mrzim... Naravno, malo sam razmišljala i o mom grašku, mislim dečku... Ovaj, ne, šefu... princu... Ma, Oliveru. Ali ništa specijalno, samo profesionalno, naravno. Nema veze što nije tu ceo dan – ako je sa onom Klarom, ufff. Ako je s njom... Ma šta, on je slobodan, može biti sa kim god hoće. Ali ja sam njegov zaštitnik, štitim ga od svih, posebno devojaka. Logično, mislim.
Direktorka: Monika, slobodno pitaj šta god da ti se mota po glavi.
Monika: Jel u školi mogu da se nose Pikachu odela?
Direktorka: MOLIM?!
Monika: Bar papuče?
Direktorka je počela da trepće i hvata se za glavu... Šta, potpuno sam dobro pitanje postavila. Verovatno ne voli Pokemone. Pa, ako Eli i Mija znaju za njih, onda bi i ona mogla.
Direktorka je uzdahnula i rekla:
Direktorka: Imaš li još neko pitanje?
100% ne voli Pokemone.
ŞİMDİ OKUDUĞUN
~ PROKLETI ~
Fantastik"Prokleti" je priča o Moniki koja je morala da pobegne u potpuno novi svet prepun čudnih stvorenja kao što su veštice, vampiri, vukodlaci i zmajevi. Nije baš imala vremena da se opusti jer je u tom svetu sve bilo... pomalo haotično. Nakon što se uva...
