Nalazila sam se ispred direktorkine kancelarije. Polako sam pokucala na vrata.
Direktorka: Uđi.
Otvorila sam vrata i zakoračila unutra.
Monika: Dobar dan.
Direktorka: O, Monika, draga, izvoli.
Pružila mi je papir. Polako sam ga pročitala.
Upisnina: Monika Ildes.
Monika: Hvala.
Direktorka: Ovo ti je spisak časova i učionica. Knjige i uniforma su u sobi. Imaćeš cimerku – dolazi sutra sa ostalima.
Klimnula sam glavom i izašla iz kancelarije.
Dok sam se penjala stepenicama, pretpostavila sam da su učionice na ovom spratu. Popela sam se skroz gore. Sa desne strane bila je muška spavaonica, a sa leve ženska.
Polako sam se uputila ka ženskom delu.
Soba 173.
Otvorila sam vrata. Soba nije bila velika, ali je bila pristojna – dva kreveta i veliki ormar preko celog zida. Pored kreveta sam primetila još jedna vrata. Polako sam ih otvorila i otkrila da je to kupatilo. Dobro, barem ne delim kupatilo sa ostalima, kao u onim horor pričama.
Samo treba da zaspim, i sve će biti u redu, ponavljala sam u sebi. Uzela sam peškir i pidžamu sa grbom Sirijusa, pa ušla u kupatilo.
Posle tuširanja, pustila sam kosu da se prirodno osuši. Dok sam prala zube, uspela sam da se umažem pastom po licu i izgledala sam kao da imam besnilo.
Odjednom sam čula otvaranje vrata. Instinktivno sam dohvatila mokar peškir i gađala osobu na vratima.
X: Ej! Ja sam!
Monika: Da sam znala da si ti, uzela bih ogledalo da te gađam.
Oliver: Ha-ha, vrlo smešno. A gde je ono "Kako si, Oliver? Šta radiš?"
Monika: Kako si, Snobe? Šta radiš, Snobe? Izlazi, Snobe.
Oliver: Prvo, malo čudovište, zovem se Oliver. Zapamti to jednom.
Monika: Ti kažeš Oliver, a ja čujem – SNOB.
Oliver: Čudovište!
Monika: Snobe!
Oliver: ČUDAKINJO!
Monika: Gmaze!
Oliver: Alo, mala...
Monika: Prvo, ne zovi me "mala," jer će te "mala" prebiti.
Oliver: A, je l'? Ajde, prebime.
Monika: Ne izazivaj me.
Oliver: Baš hoću!
Monika: Lotos homo!
Reči su mi jednostavno izletele iz usta. Nisam ni znala šta znače, ali trenutak kasnije Oliver se pretvorio u belog, mekanog zeca.
Monika: Ne mogu da verujem! Jesam li... jesam li ga stvarno pretvorila u zeca?
Zec me je gledao ljutito.
Monika: Molim te, ne gledaj me tako. Dobro je što te nisam pretvorila u žabu – morala bih da te ljubim da se vratiš, a ti svakako nisi princ.
Zec je odjednom skočio na krevet i počeo da grize jastuk.
Monika: Ej! Ne radi to! ALO, OLIVER!
Prestao je na trenutak i pogledao me. Možda bih mogla da mu se osvetim... Malo.
Monika: Šta misliš, zeko, da ponovim ono što sam rekla malo pre?
Zec se ukočio i gledao me. Izgledao je kao da razume šta planiram.
ČTEŠ
~ PROKLETI ~
Fantasy"Prokleti" je priča o Moniki koja je morala da pobegne u potpuno novi svet prepun čudnih stvorenja kao što su veštice, vampiri, vukodlaci i zmajevi. Nije baš imala vremena da se opusti jer je u tom svetu sve bilo... pomalo haotično. Nakon što se uva...
