Ležala sam na krevetu i pričala sve tračeve kojih sam se u tom trenutku mogla setiti. Već dva sata pričam zecu – tj. Snobu – i polako se umaram.
Monika: Hajde da te vratimo. Dosta je bilo.
Uzela sam zeca u ruke i izgovorila:
Monika: Lotos homo.
Odjednom, mali, mekani zec pretvorio se u onog dosadnog gmaza.
Oliver: Ja ne mogu da verujem... koja si ti čudakinja!
Monika: Ja?
Oliver: Ne, ja sam. Izvini, molim te.
Monika: Znala sam da si gej.
Oliver: Kako si, pobogu, došla do tog zaključka?!
Monika: Rekao si da si čudakinja.
Oliver: Ja... Ne mogu.
Podigao je ruke u znak predaje i izašao iz moje sobe.
Monika: TO ZNAČI DA SAM JA POBEDILA!
Oliver (iz hodnika): NE, NE ZNAČI!
Monika: JA MISLIM DA ZNAČI!
Oliver: ČIME?
Monika: HA-HA, JAKO SMEŠNO, DEBILU!
Oliver: DEBILUSO!
Nasmejala sam se sama sebi. Kako me nervira! Šta on misli, ko je veštac?
Ali onda sam se ozbiljno pogledala u ogledalu.
Monika (tiho): Prvo, Mona, glupa fora. Drugo, ti si veštica. Ne, ne... opet ludim. Šta je meni? Nemam više gde da idem – već sam prva po ludilu. Bolje da spavam. Ovo je samo san... Ili sam u komi. Da, sigurno je nešto od toga.
---
Jutro.
Probudio me je zvuk dečjih glasova u hodniku. Ne mogu da verujem koliko buke prave. Prebacila sam jastuk preko glave, ali odjednom mi je kroz misli proletela strašna pomisao.
Monika: Ne, ne, ne! Ovo nije san. Ovo se stvarno dešava! Ne mogu da verujem... JA SAM VEŠTICA!
U tom trenutku vrata su se otvorila, a na njima se pojavila devojka zavezane kose i sa naočarima preko nosa. Nosila je belu košulju, crne pantalone i elegantne cipele. Izgledala je kao neka profesorka.
Monika: Ćao, ja sam Monika. Možeš me zvati Mona.
Devojka me je samo popreko pogledala. Zlatne oči su joj sijale poput najskupljeg zlata. Ostavila je svoje stvari na stolicu, otišla u kupatilo i zalupila vrata.
Čulo se kucanje na vratima.
Monika: Napred.
Na vratima se pojavio čovek srednjih godina. Bio je nizak, sa zelenkastim licem i ogromnim mladežom na sredini nosa. Pogrbio se, a beli mantil mu je bio prevelik.
Monika (u sebi): Frankeštajn!
Ali izgleda da nisam to rekla u sebi. Bravo, Monika.
Čovek se nakašljao.
X: Doručak počinje za pet minuta. Očekujem da se pojavite u sali na prizemlju.
Monika: Hvala vam.
Rekla sam s osmehom dok sam ustajala iz kreveta. Čovek me je još jednom pogledao pravo u oči, nasmešio se, poklonio i otišao.
Monika: Šta?
Devojka sa zlatnim očima me je gurnula dok je izlazila iz sobe. Pogledala sam svoju spavaćicu i shvatila da moram brzo da se spremim.
---
Obukla sam crne farmerke i belu košulju, otkopčala prva dva dugmeta i dodala sako. Već na vratima, setila sam se da nisam oprala zube. Brzo sam se vratila u kupatilo, oprala ih, pa gotovo istrčala iz sobe. Hodnici su već bili prazni.
Monika: Zar opet, Mona?
Spustila sam se niz stepenice, prošla pored direktorkine kancelarije i stigla do ogromnih, drvenih vrata. Iza njih čula sam žamor.
Monika (u sebi): Dobro je. Možda me niko neće primetiti.
Otvorila sam vrata, ali u tom trenutku čuo se zvuk kašike kako udara o čašu.
Monika: Glupa zdravica.
Ušla sam unutra. Stolovi su bili poređani u obliku polukruga, a na "bini" je stajala direktorka škole.
Monika (tiho): Bravo, Monika. Prvi dan, a ti već kasniš. Ništa od karijere veštice.
Dubok glas prekinuo je moje misli.
X: Ime?
Pogledala sam ka direktorkinoj desnoj strani. Stajao je muškarac srednjeg rasta, sa crnom kosom i očima crnim kao noć. Koža mu je bila gotovo bela.
Monika: Monika Ildes.
Direktorka: U redu je, Đonatane.
Đonatan je klimnuo glavom i povukao se. Direktorka mi je rukom pokazala gde da sednem. Nastavila je da priča.
Direktorka: Škola Sirijus već vekovima obučava veštce i veštice. Mnogi od vaših roditelja, pa čak i baka i deka, prošli su kroz ovu školu. Postali su najbolji u svom zanatu...
Ostatak njenog govora bile su informacije o pravilima, časovima, oblačenju i strogoj zabrani napuštanja škole. Posebno je naglasila opasnosti koje dolaze iz sela i grada – mesta gde, kako je rekla, deluju opasne veštice koje se bave magijom Crnog Meseca.
Na samo pomen Crnog Meseca, mogla sam osetiti kako strah prolazi kroz prostoriju. Njihov strah nekako se preneo na mene. Možda... ovo stvarno nije san. Možda... nikada i nije bio.
YOU ARE READING
~ PROKLETI ~
Fantasy"Prokleti" je priča o Moniki koja je morala da pobegne u potpuno novi svet prepun čudnih stvorenja kao što su veštice, vampiri, vukodlaci i zmajevi. Nije baš imala vremena da se opusti jer je u tom svetu sve bilo... pomalo haotično. Nakon što se uva...
