Na nebu je pisalo moje ime

Onda sam upoznala njega

Kada sam se probudila iz neplanirane dremke bilo je podne. Izašla sam iz sobe, zaključala vrata i ključ stavila u džep. Nisam znala kuda tačno idem niti koga ili šta tražim, ali me to nije sprečilo da nastavim da se krećem.

Mahinalno sam se našla u hodniku koji je vodio ka kuhinji. Pretpostavljam da je jedan deo mene želeo da se sretne sa Kolinom i nadao se da će se on pojaviti.

Kada sam bila na još par metara od kuhinje, dva vojnika koji su bili na straži u tom delu hodnika su mi učtivo objasnili da je taj deo zabranjen za ljude koji nisu deo posluge na dvoru ili kraljevske porodice. Pošto ja nisam bila ni jedno ni drugo morala sam da se vratim istim putem odakle sam i došla. .

"Zdravo, Ingvid. Otkud ti ovde?", začula sam baš onaj glas kome sam se i nadala.

Kolin je došao iz suprotnog smera. Smešio mi se.

"Pa eto, odlučila sam malo da se prošetam po dvoru."

"To zvuči lepo. Mogu li da ti se pridružim?"

Odmah sam shvatila da sam pogrešila. Nikada ne bih mogla da kažem da je Kolin jedan od onih koji misle da su bolji od drugih samo zato što je odrastao na dvoru, a drugi nisu. On nikad ne bi mogao da kaže nešto što bi nekoga uvredilo. Njegove reči su bile tako iskrene kao i njegov osmeh. Istinski se videlo da mu je drago što me vidi i bilo mi je drago zbog toga. Drago mi je što neko na ovom dvoru voli moje društvo.

"Zar ne radiš?"

"Upravo imam pauzu za odmor."

"Pa ako te to neće uvaliti u nevolju, naravno, možeš mi se pridružiti."

Nasmejao se.

"Kuda ćemo?", pitao me je sklanjajući se u stranu i pružajući mi svoju ruku da oko nje obmotam moju.

Tako smo nas dvoje krenuli niz hodnik.

"Šta misliš da odemo do sobe sa slikama?"

"Mislim da je to izvrsna ideja."

Kolin je baš visok. Ima dugačku tršavu crnu kosu. Na sebi je još uvek nosio odelo za poslugu koju je nosio juče i jutros. Hodao je uspravno i jako samouvereno. Da ne znam da mu je otac glavni kuvar, a on posluga na dvoru mislila bih da je jedan od plemića ili bogataša kao i Varg.

"Ja... ovoj...", počeo je, ali se kopkao da li da nastavi i kako.

"Reci", pokušala sam da ga ohrabrim.

"Pa... ovoj... čuo sam za ono što se desilo za doručkom..."

Taman sam zaboravila na to i on me je podsetio. Nekako nisam ni začuđena. Od prvog trenutka kada sam kročila ovde znala sam da na dvoru ne može ništa da se desi, a da za to svi ne saznaju.

"Mislim, Rebekino ponašanje je stvarno neopravdano. Ona inače nije takva. Barem nije bila pre takva."

Sigurno je hteo da kaže da je pre smrti svog oca bila drugačija, bolja, ali je kao i Isaomi znao da ako bi mi to rekao i Rebeka za to saznala ne bi joj bilo sve jedno.

"Varg i ja smo među prvom decom koja su došla i borave na dvoru, ako zanemarimo da su bliznakinje praktično rođene na dvoru. Znam za Isominu i Kerolajninuposetu i to da si im tada rekla da nisi došla iz internata. Nije da ovde nema mladih bračnih parova, ima ih, ali njihova deca ne borave ovde kao mi. Kad se sazna da neki mladi dvorski par očekuje dete, njih pošalju na odmor dok dete ne napuni sedam godina. Potom se roditelji vraćaju na svoje dužnosti u dvor, a dete pošalju u internat do svog punoletstva. Ljudi poput oca od bliznakinja koji je zapovednik kraljevske vojske su jako bitni kralju i oni i njihova deca ne budu poslati na odmor već ostaju na dvoru. Vargov otac je još dok je Varg bio jako mali prihvatio kraljevu ponudu da radi za njega na dvor, tako da se Varg sa svojom porodicom preselio na dvor. Slično je bilo i sa mnom. Nakon njih su došle Rebeka i Isaomi, pa pre nekih desetak godina Kerolajn i njena braća. Već duže vreme niko nije dolazio i uglavnom mi koji smo tu, došli smo tako što su naši roditelji prihvatili posao na dvoru, a čuli smo da tvoj otac već dosta godina radi na dvoru. Jedini logičan odgovor je bio da si došla iz internata. Nismo razmišljali o tome da si možda odrasla negdedrugde. "