Na nebu je pisalo moje ime

Aurora

Pojavila se magla koja je lagano popunjavala svaki milimetar luke. Bila je toliko gusta da u njoj nisam mogla videti svoje ruke, a kamoli ostale. Ali kako je brzo i iznenadno tošla, tako se i povukla, otkrivajući neko sasvim drugo mesto.

Bilo je to polje lala. I na trenutak, ali samo na trenutak, mislila sam da sam se vratila u Sikvard. Sekund kasnije opazila sam šest prilika koje su se nalazile u mojoj blizini. Prišla sam im bolje ih osmotrivši. Bili su to dve žene i četiri muškaraca, od kojih mi je jedan bio neopisivo poznat.

Smeđa kosa mu je lepršala na vetru. Ima tako prelepo lice i te očaravajuće kestenjaste oči. Stojao je ravno kao strela kao i ostali.

Nešto su čekali.

I koliko god mi bila čudna ta pojava njih koji stoje tako jedan do drugog gledajući ispred sebe... u mene... Ne!... Gledaju u nešto drugo... iza mene.

Okrenula sam se i nisam mogla da verujem rođenim očima. To je bila ona. Njene oči boje neba. Njene crne lokne i stav vođe. Princeza Brisilda.

"Ako nemate više pitanje, to bi bilo sve za sada. Slobodni ste", rekla je odlučnim tonom sa punim poštovanjem.

Ostali su opustili svoj stav spremni da krenu kada je princeza ponovo progovorila: "Aurora, ti ostati. Imam o nečemu da porazgovaram sa tobom."

Na milisekundu su svi pogledali u devoju duge kose sa smeđim loknama, a potom se povukli i otišli nekim svojim putem ostavljajući nas same.

Ostavljajući nih same.

Dve odrasle i prilično lepe žene, čutke su posmatrale jedna drugu, što mi je dalo malo vremena da ih bolje pogledam.

Aurora je jako lepa, ali ni blizu kao Brisilda. Kada sam joj se približala mogla sam da uvidim da je zapravo veoma visoka. Nosila je ratničku opremu kao i princeza. Lokne joj nisu bili ni nalik na princezinim savršenim gustim loknama. Na licu je imala seljačko rumenilo koje joj je tako lepo pristajalo da sam ubeđena da bi sve devojke umrale od ljubomore. Krupne smeđe oči susrele su se sa nebesko plavim očima, kadaa je Brisilda progovorila svojim umiljatim glasom: "Kako ti je? Ima li nešto da te muči?"

"Tebi stavrno ništa ne može da promakene", rekla je kroz neki polu-osmeh. "Nekako se držim, ali budi sigurna da me moje emocije ni u jednom jedinom trenutku neće omesti od našeg cilja."

"Lepo je to čuti, ali to nije razlog mog poziva. Nije mi bila namera da te ispitujem i uveravam u važnost našeg zadatka, nego da ti pružim podršku i pomognem ti koliko mogu. To što smo ratnici ne znači da nemamo emocije", rekla je sa iskrenim poštovanjem i zabrinutošću, stavljajući svoju ruku na njeno rame.

"Lepo od tebe, ali mislim da mojim mukama nema pomoći", rekla je suzdržavajući suze. "Svakog dana sebi govorim kako smo prijatelji. Svakog dana... lažem sebe... Koliko god da se trudi, ja njega volim. I istinski sam srećna što je on srećan, istinski, ali... ne mogu da prihvatim činjenicu da ja nikada neću biti razlog njegove sreće."

Suze su joj skliznule niz obraz, a Brisilda ju je privila uz sebe u zagrljaj.

"Jadna Aurora. Toliko je volela, samo što joj ljubav nikada nije bila uzvraćena", začula sam Brisildin glas, ali se njene usne nisu pomerale.

Aurora je nastavila da plače, Brisilda da je teši, a njen glas da priča bez otvaranja usta.

"Aurora je rođena u velikoj porodici. Ima trojicu starije braće, dve starije sestre, četiri mlađe sestre i brata koji je bio najmlađi u porodici. Ime joj je dala prva žena njenog najstarijeg brata. Misila je da će tim imenom doneti sreću u brak, ali nije ni slutila da će se samo mesec dana kasnije taj brak okančati njenim sasznanjem da njen muž ima ljubavnicu. Aurorina porodica je imala puno problema, a malo vremena. Svako je bio za sebe i jako slabo su provodili vremena zajedno, pa je zato mala Aurora dane provodila kod jedne starice pomažući joj za skroman novac. Radeći kod starice, naučila je da razlikuje lekovite biljke od otrovnih i kako da leči ljude. U pomaganju starici i staričinom društvu našla je mir koji nikada nije mogla naći u svojoj sebičnoj porodici. Po početku rata u svojoj zemlji bila je lekarka i lečila je vojnike. Kada se njena zemlja pridružila Iskuleru i plemenu Hojde u borbi protiv zla Esper je u njoj video osobu dostojnu magičnog pridmeta. Poverene su joj rukavice elemenata. Sa njima je mogla upravljati elementima i stvarati ih ni iz čega. Bila je pravi majstor sa rukovanjem elementima. Bila je jedna od najmoćnijih u našoj maloj magičnoj grupici. Mogla je uraditi i postići toliko toga, ali ju je neuzvaćena ljubav gušila, a na kraju i ubila. Naime, kada se Morten okrenuo na mračnu stranu i pobio veliki broj ljudi od kojih su četvoro bili iz naše grupice, na nju je pao najteži zadatak: ubiti Mortena, osobu koju je toliko volela, a koja joj nikada nije uzvratila. Uradila je to. Nije joj bilo lako, ali je to uradila. Nakon tog događaja nije bila ista. Zlo se povuklo, ali njeno srce i svaki deo njenog bića koji veruje i voli bio je slomljen na komadiće. Nije prošlo ni mesec dana od Mortanove smrti, a ona se bacila sa litice i poginula. Njena napaćena duša nikada nije osetila kako je biti voljen."