Na nebu je pisalo moje ime

Crvenokosa

Probudila me je buka koju je medaljon, kojeg sam držala na noćnom stočiću dok spavam, napravio pri padu na pod. Klizao je po podu, a ja sam se uhvatila za krevet da ne bih pala. Brod se blago ljuljao na moru.

U kabini je bilo mračno. Upalila sam svetiljku i pokupila medaljon sa poda stavljajući ga oko vrata gde je na bezbednom. Nisam imala pojma koliko je sati. Obukla sam se i izašla na palubu.

Čim sam otvorila vrata i izašla, zapljusnuo me je miris slanog mora. Sunce je bilo blago na horizontu. Naslonjenog na jarbol, par metara ispred mene, ugledala sam Vermanda.

Gledao je zamišljeno u daljinu. Laganim koracima sam mu prišla i čim sam mu bila blizu njegova glava se nežno okrenula na stranu i naši pogledi su se sreli, ali samo na tren jer ju je potom vratio kako je i bila.

"Što si se probudila ovoliko rano? Samo što je svanulo", rekao mi je gledajući kako se sunce polako uzdiže.

"Pa, bilo je ili da ustanem ili da ispadnem iz kreveta. Takl da sam izabrala opciju koja manje boli. Uostalom, šta je to bilo?"

"Alvis je naglo skrenuo. Pretpostavljam da je bilo bitno čim je to tako naglo uradio. Sigurno mu nije bila namera da te probudi."

Naslonila sam se sa druge strane jarbola i priduružila mu se u gledanju ka horizontu. Bilo je to prelepo jutro. Sunce koje se izdiže iz mora i njegovi zraci koji plešu po vodi. Nas dvoje smo ćutke posmatrali taj prizor.

"Doručak je u podpalublju", izustio je još jedanput okrenuvši galavu ka meni i dopuštajući da još ovaj put vidim njegove smeđe oči obasjanim jutarnjim zracima sunca.

Na doručku su svi bili osim mene, pa čak i ljudi koje po prvi put u životu vidim. Dok sam jela skroman doručak koji je Kolin, od sada glavni kuvar brodske kuhinje, napravio, ostali, a po najviše Kerolajn i Isaomi, su se trudili da mi daju odgovor na moje pitanje o tome ko su ti ljudi koji su sa nama na brodu i iz kog razloga su svi oni ustali tako rano.

Naime, koliko sam i sama mogla uvideti, svi ti ljudi su bili dosta stariji od na i bili su članovi posade.

"Veliki brodovi poput ovog ne mogu da se pokrenu sami od sebe, lepotice", drsko mi je odvratila Rebeka.

Svi ti ljudi su bili Alvisovi poznanici i ljudi koji su imali mornarskog znanja i iskustva, a po najviše Alvisovo puno poverenje. Većinu posade činili su snažni muškarci, za koje se Isaomi našalila da su toliko lepi da Marit i Rebeka ne skidaju poglede sa njih. Ti momci su imali zaduženje da veslaju onda kada vetar prestane da nam bude od koristi. Ostali muškarci i žene imali su svoja drugačija zaduženja. Neki su pomagali Kolinu u kuhinji, a neki u održavanju broda. Nešto što uopšte nisam računala jeste da ćemo i mi imati svoja zaduženja.

Ovo mi je bio prvi put da plovim brodu tako da nisam znala ništa o tome, niti sam razmišljala o tome koliko će ljudi biti potrebno da se brod pokrene, održava i bezbedno plovi. Mi smo ipak pobegli, ili kako bi dvorani trebalo da veruju, oteti, tako da bi bio rizik pustiti tamo neke ljude da rade na brodu i otkriju našu tajnu.

Znala sam da je ovo veliki rizik od samog početka. Da smo pitali roditelje za dozvolu, em što bi svi saznali za moju tajnu, em što nas ne bi pustili. Zbog ovog bekstva i laganja, roditelji bi imali puno pravo da nas se odreknu. Da smo iz skromnih porodica, kao što je Freina, prošli bi samo sa nekom kaznom i roditeljskim očitavanjem bukvice, ali pošto nismo, odricanje ili eventuarno neki internat bi bilo ono što se očekuje od roditelja koji drže do sebe da urade. Alvis, Vermand, Kerolajn i Varg, koji će nam se kasnije pridružitu u nekom gradu i koji je ostao u prestonici do jutra da bi izvideo stanje na dvoru i preneo nam, bili su punoletni i za njih odricanje nebi bilo toliko strašnao kao kod nas maloletnih koji bi smo završili u nekoj ustanovi ili hraniteljskoj porodici do punoletstva. Tako da nismo smeli rizikovati više od onoga što je potrebno.