Na nebu je pisalo moje ime

Esper

Probudila sam se u travi punoj rose. Osetila sam kako mi nešto dodiruje obraz. Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim šta je to. Brzim pokretom ruke sam sklonila veliku bubu sa obraza. Instinktivno sam se uspravila.

Bilo mi je teško da gledam. Svetlost se presijavala u rečnoj vodi iritirajući moje oči. Desno rame me je užasno bolelo, a ruka mi je bila cela označena kamenjem na kojem sam ležala.

Privikla sam se na svetlost i ugledala tamno zelenu vodu, a malo dalje od kopna i veliki beli zid sačinjen od magle.

Kamen mi je pao sa srca.

"Jutro."
"Jutro", odgovorila sam okrenuvši se da ga pogledam.

Nosio je debele grane i gomilu lušća. Ispred njega se nalazilo mali plamen vatre. Stavivši drveće sa strane na gomilu seo je bilizu vatre da se ugreje, a ja sam mu se približila.

Iako je zima prošla, još uvej je bilo prilično hladno još da ne pominjem da smo polu mokri od sinoćnog plivanja po ledenoj vodi.

"Imaš nešto suve odeće u torbi", reako je klimnuvši glavom ka torbi do njega, "a ostalo sam ostavio da se osuši."

Otvorila sam torbu i prvo što sam izvukla jeste bio dugačni crni ogrtač. Prisećajući se onih hladnih noći na palubi, pet reči su mi skliznule niz grlo: "A šta je sa tobom?"

"Na šta misliš?"

"Odeća? Baš ništa nisi poneo?"

"Nisam."

"I šta ćeš sad?"

"Ništa."

"Ništa?"

"Ništa."

Zamislila sam se.

"Drži ovo", rekla sam bacuvši mu ogrtač u krilo.

Uzeo ga je u ruke nasmejavši se.

"Ne treba mi. Moja odeća je skoro suva."

"Obuci to i ćuti. Valjda si svestan koliko je zapravo hladno."

U torbi od odeće je ostala samo podsuknja, pa sam je brzinski obukla i uzela mandarinu. Bila sam jako gladna.

"Hoćeš i ti jednu?"

Klimnuo je glavom pa sam mu je dobacila. Sela sam kraj njega i premetila da mu ogrtač još uvek stoji u krilu. Uzela sam ga i ogrnula mu ga.

"Meni je hladnije kad te vidim takvog."

Nasmejao se zagledan u vatru, a potom je pljesnuo rukama po krilu i ustao.

"Ako nemaš ništa protiv, mislim da je najbolje da odmah krenemo."

"Čemu žurba. Tek što sam doručkovala."

Pakujući moju garderobu koja se sušila uputio mi je značajan pogled.

"Stvarno želiš da prenoćiš ovde?"

Misli o vukovima, medvedima, zmijama, na hladnoći, bez hrane i vode naterala me je da se stresem. Ustala sam bacivši tri pune šake na vatru da bi se ugasila i krenula sa Vermandom ne sever.

Gotovo sam stalno proveravala medaljon, kako da bih bila sigurna da idemo u pravom smeru tako i da bih barem malkice umanjila dosadu. Išli smo kroz šumu. Vetar je duvao kao šašav dok su nam zečići nekoliko puta iskočili pred noge. Nismo razmenilini reč. A i o čemu bi smo pričali? Mozda o....

"Izvini."

"Zbog čega?", upitao je blago okrenuvši glavu.

"Zbog onoga sinoć. I zbog toga što sam ogromni nezahvalni kreten. Nisi to zaslužio, posle svega."