Na nebu je pisalo moje ime

Majčinim stopama

Vozim se kočijom po truckavom putu dok napolju pada kiša. Sprema se oluja. Prošlo je manje od dvadeset i četiri  sata otkako sam izgubila oca. Mrkli je mrak i napolju nema žive duše. Tu smo samo kočijaš i ja. Ništa mu ne verujem. Zapravo, više nikom ne verujem i zato sam nakon ubistva mog oca otrčala do kuće i uzela dedin pištolj, kutijicu sa mecima i lovački nož. Spremna sam na sve. Više nemam šta da izgubim.

Nekoliko puta je kočijaš znao naglo da stane, izađe i vrti se oko kočije, a tada bih ja zavukla ruku u ranac i pronašla pištolj. Par puta je bio ispred vrata, ali nikada nije otvorio.

Kada smo stigli do jezera, prišla sam mu, jednom rukom mu davajući malu svotu novca poju je tražio za ovaj jednodnevni put, a drugom stežući nož na mom pojasu haljine ispod ogrtača. Samo me je jednom pogledao i otišao, i to mi je bio znak da moram da požurim.

Jezero Fors je bilo ogromno, ali ni približno jezeru Mone koga su delile tri zemlje i za koga je nađeno da su ljudi pre mnogo godina mislili da je more koliko je velik. Kiša je postala toliko jaka da sam jedva videla prst  pred nosom, a ni vetar mi nije bio naklonjen jer je nosio mokre pramenove moje kose i lepio mi ih za lice. Ogrtač i ranas su bili gola voda. Jadne moje stvari unutra. Munje koje bi se povremeno pojavile nebom su bile moj jedini izvor svetlosti.

Kružila sam okolo sve dok nisam ugledala sidro tik uz vodu. Jedva sam pronašla mesto za medaljon u tom mraku. Kada je medaljon bio na mestu, voda sa te strane jezera se povukla i tu sam ugledala merdevima kojima sam se spustila do dna. Na zemlji su bile ucrtane sličice za koje su nas u školi učuli da simbolički predstavljaju  rođenje, i baš u jednoj takvoj sličici se nalazilo mesto za medaljon.

Do sada smo videli neke od jako uvrnutih načila da se uđe u sećanje, ali nikada do sad se nisam ovoliko uplašila. Kada se poda sručila na mene i obalila me na zemlju istisnuvši sav vazduhiz mojih pluća, imala sam osećaj da ću umreti.

Sve se zacrnelo, a onda je došao neki tračak svetlosti i sunce je bilo rođeno. Obasjalo je peskovitu zemlju. Nije bilo života. Podigla sam se na noge primetivši dve senke. Čovek i žena bledog lica, bele kose i u dugačkim belim svilama koje su se vukle po podu stajali su ispred mene.

"Baš je lepo. Kako ćeš ga nazvati", pitala je žena zagledana u sunce.

Njene oči su imale natprirodnu plavkasto-prozirnu boju koja je ostavljala bez daha.

"Nazvaću ga Sunce", odgovorio je čovek.

Ispružio je ruke ispred sebe i u zemlji napravio veluko udubljenje koje se ubrzo ispunilo vodom, a onda rukama počeo da maše na sve strane. Žena je gledala okolo sa oduševljenim izrazom lica.

"A ovo ću nazvati voda", rekao je.

"Impresivno. Sad ću ja da pokušam."

Na njen pokret ruke biljke su iskakale iz zemlje i ispunile površinu zelenišom.

"Ja ću ovo nazvati životom."

On je potom stvorio mesec, zvezde, vetar, talase, oblake i tako redom, a ona se igrala stvarajući različete oblike života dok nije stvorila prvog čoveka po na njenog brata samo što mu je na bratovljev predlog dala tamniji ten i smeđu kosu koja se uvijala poput talasa. Da on ne bi bio usamljen stvorila mu je sestru.

Sve je bilo lepo dok sestra nije odlučila da ode odatle i istraži ostatak tog sveta. Brat se protivio toj odluci, ali ona je bila odlučna u svojoj nameri. Otišla je, a brat se odmah osetio usamljeno. Svakim danom njegova sestra nedostajala mu je sve više i više. Da bi prebroduo usamljenost stvorio je ženu po ugledu na svoju sestru i nazvao je svojom ćerkom. Naučio ju je kao da koristi magiju i bio je jako ponosan na nju u početku. Vreme je proticalo, ali ona nikako nije uspevala da mu prazninu u srcu. Zbog toga je postala ogorčena. Od zvezdane prašine je napravila momke, ali ni to nije impresioniralo njenog oca. Od tada je počela da smišlja plan kako da izbriše svoju tetku.