Na nebu je pisalo moje ime

Borba

Rebeka se zaletela ka meni sa namerom da me spljošti, ali se Vremand iznenada pojavio i odgurnu je daleko od mene. To mi je dalo vremena da ustanem, ali umesto da krenem na Rebeku, svom snagom sam odgurnula Vermanda i on je pao.

"Ne mešaj se", rekla sam mu dok me je on gladao iznenađeno kao da u sebi govori da to nije ona osoba koju poznaje.

Okrenula sam se ka Rebeki koja nije časila ni časka nego odmah krenula da udara. Iako se nikada zvanično nisam tukla, nisam bila beznadežna. Uspela je da me udari u ruku veoma jako. Sve ostalo sam izbegla za dlaku.

Kada malo bolje razmislim, selo je kao vojna škola. Hvataš drvo teško kao školski ranac koje ti se baci sa kolica. Ako ga ne uhvatš, povrede ti ne ginu. Cepanje drveta takođe nije bio lak posao. Stalno smo radili. Ako se kojim slučajem uspavaš, moraš da trčiš koliko te noge nose i moliš se stvarocima da ne zakasniš jer su te u suprotnom čekale batine. Ako ne od profesora, onda od roditelja kada se vratiš kući. Ako kojim slučajem zakasniš, lukavo smišljaš plan kako da neopaženo uđeš u uči i sedneš na svoje mesto pre pozivke.

Naučila sam kao da budem oprezna, brza, uporna i istrajna. Snaga mi je kroz vreme provedeno na dvoru isparila, ali sam je donekle nadoknadila na brodu uz sve obaveze koje sam svakodnevno imala. Nisam se nikada borila, ali sam znala da to mogu, čak i protiv Rebeke iako će to mnogo, mnogo boleti, ali izdržaću. Moram da izdržim.

Mahala je pesnicam ka mojoj glavi tako brzo da sam gotovo bila više nego zapanjena sopstvenim refleksima. Uglavnom sam izbegavala njene udarce, a kada bih iskoristila ruke za odbranu pakleno bi bolele.

Primetila sam kako se sve više i više udaljavam od početnog položaja i kako se sve više i više prebližavam ivici broda. Ako ovako nastavim sateraće me u ćušak.

Morala sam brzo da mislim. Moram da krenem u napad, ali glavno pitanje je kako? Rebeka mi ne da ni sekunda prednosti. Ako bih pokušala da napadnem primila bih udarac koji će se potom pretvoriti u još jedan, pa u još jedan i tako dok joj ne dosadi da me bije.

Odolevalm, koristeći svaku sekundu za razmišljanje dok mi se rešenje nije samo bacilo u ruke.

"Kako patetično", rekla je Rebeka u toku kratke pauzice za protezanje i sledećeg napada. "Nisi ni neki borac. Nije ni čudo što smo mislili da si iz internata."

"Zato što lepim ljudima ne stoji da se bore", odgovorila sam na provokaciju sa smešnom na licu koji ju je dodatno isprovocirao, a meni navirao od sreće.

Sve ide kako treba.

Kako treba!

Ingvid, jesi li poludela! Izazvala si tuču u kojoj možeš da pogineš, doslovno, a jedinu osobu koja je mogla da te izvuče iz ovoga gurnula si na pod zatraživši da se ne meša!

Udahnula sam duboko podsećajući se plana i razloga zašto je ovo vredno nekoliko modrica.

Sledeći napad bio je dosta snažniji, ali nespretniji, na šta sam ja i računala. Samo tako treba da nastavim.

"Šta je bilo?! Mislila sam da si mnogo bolja od ovoda. Nije ni čudo što ti je crvenokosa umakla."

"Umukni. Ona bi tebe pojela za doručak. Živa si isključivo zbog nas."

"Bliznakinja, da. Vermanda, da. Varga, da. Ali ti, tebi nemam čemu da zahvalim. ni jednu jedinu lepu reč da ti poručim. Prosto nisi zaslužila."

"Nezahvalnice. Trebalo bi da nam ljubiš cipele za sve ono što smo ti učinili."

"A šta si ti uradila?! Izigravala ludaču koja preti da će da ubije bilo koga ko joj uputi neku pritiku. Pa ajde onda. Ubij me ako možeš."

Dopustila sam joj da me udari iako sam mogla to da izbegnem. Šutnula me je u nogu tako jako da sam izgubila ravnotežu i pala na kolena.