Na nebu je pisalo moje ime

Moć reči

Trčala sam kroz livadu. Niska trava mi je mazila nepokrivena stopala dok su mi se sitni kamenčići priljubljivali uz tabane da bi se na sledećem koraku odljubilidopustajuci novim kamenčićima da zauzmu njihovo mesto i meni nanesu novu bol. Letnje sunce tog jutra je sijalo jače nego obično. Kapljice znoja klizile su mi niz čelo, a ja sam ih brisala o rukav prve bele haljine koju sam dograbila.

Bilo je to početkom leta. Čim sam ustala na kuhinjskom stolu me je dočekalo Freino pismo. Nije bilo dobro.

Ostalo mi je još par minuta trčanja. Sva sam zadihana i lepljiva od znoja. Stopala me užasno bole. Nisam se još navikla na hodanje bez cipela. Baka mi ih svako leto oduzme jer smatra da mi je bolje bez njih.

"Kako smo ja i tvoj deda mogli bez cipela, tako možeš i ti", govorila je stavljajući ručak na sto.

"To je bilo drugo vreme", odgovaram joj i sedam na stolicu.

"Ma nemoj! A šta je sa ovim siromašnima koji idu u tvoju školu. Oni ne nose cipele celu godinu, pa se ne žale, a ti ne možeš da izdržiš jednu sezonu", dovikuje mi besnopreturajući po kuhinji.

Zagledala sam se u prazan tanjir postavljen ispred mene.

"Bako, jesmo li mi siromašni?"

"Svašta tebi pada na pamet! Dok sam ja živa u ovoj kući će uvek biti udobno i toplo sa punim stolom hrane", sipa supu u moj, pa u svoj tanji. "To možeš uvek da očekuješ od ove kuće. A od mene da ću dok me telo u potpunosti ne izda uvek trčati da spasim tvoju guzicu bez obzira šta da se desi. E tako!"

Sela je za sto pažljivo me osmotrivši. Gledam u pod. Ona ustaje i prilazi mi. Čučne pored mene i nežno mi stisne ruku.

"Šta je bilo, lasto moja? Što si se tako snuždila?", pita me nežnim glasom.

Ne gledam u nju.

"Samo ne mogu da zamislim da tebe nema", kažem i suza mi se spusti niz obraz.

Priljubi me uz sebe.

"Uvek ću da budem tu. Nikuda ja ne idem."

Laž.

Stigla sam do placa Freinog ujaka. Utrčavam kroz otvorenu kapiju i nastavljam sve do ranča, malo iznad kuće. Pronalazim Freusklupčanu ispred Torovog obora. Haljina joj je umazana od blata, a lice naduveno od plakanja. Čvrsto je zagrlim i ona počne da jeca u mom naručju.

"Ne mogu da zamislim koliko ti je teško", šapnem joj, a ona počne da rida.

Milujem joj kosu.

"Nema ga. Jao, Ingvid. Nema ga više", kukala je.

"Kako se to desilo?", skupim hrabrost da je pitam.

Izmakne se iz mog zagrljaja. Obriše suze o rukav haljine. Uvek ju je nosila kad je jahala. Bila je teget boje, dugačkog kroja i prilicno elegantna. Freina majka je dugo štedela za tu haljinu. Htela je da i ona doprinese Freinomhobiju, a ne sam njen brat. Kada je Frein konj izdahnuo gospođa Beken je još uvek bila ona prijatna gospođa koju sam pamtila. Zadnjih godina najmanje vremena je provodila kod kuće, kako mi je Frea rekla. Kada bi se vratila uvek bi bila rasejana što je plašilo Freu. Zadnje dve godine boravila je kod ujaka, plašeći se šta bi majka mogla da uradi. Gospođa Beken je nestala pre tri meseca. Frea je ponovno bila skrhana. Baka je znala da prokomentariš kako je njen nestanak možda nešto najbolje što je uradila za svoju ćerku u poslednjih nekoliko godina svog ludila.

"Zadnja dva dana je bio nešto umora", pričala je dok joj je glas podrhtavao. "Nije imao snage da trči kao obično. Ujka kaže da su konjušari zapazili da je znao da legne dosta ranije nego obično i da jutros kada su došli da ga obiđu ležao je mrtav."