Na nebu je pisalo moje ime

Neočekivani susret

Kada sam se probudila bilo mi je jako hladno. Bila sam na konju i u naručju neke osobe. Sneg je padao na sve strane i praktično je bilo teško videti gde se nalazimo. Konj je svom snagom trčao što je brže mogao.

"Gde sam? ", smogla sam snage da pitam.

"Na sigurnom", odgovorio mi je dubok glas koji mi je bio dobro poznat.

Svaki delić tela me je boleo tako da nisam mogla da se okrenem i pogledam ga, ali nisam ni morala.

"Šta se desilo?"

"Vuk te je napao i izgubila si dosta krvi, pa si pala u nesvest."

"To znam, ali šta se desilo posle toga?"

"Odveo sam te. Bila si u jako lošem stanju, čak sam se u jednom trenutku plašio da nećeš preživeti. Usputno sam te previo, i sada smo ovde, na putu ka Merkandu, gde smo se iskrcali sa broda. Drugi su ostali da mi kupe vreme da te izvučem. Kad sam otišao dobro im je išlo, pa pretpostavljam da su dobro. Dogovor je da se posle vrate u Merkand."

Neko vreme smo ćutali, a onda je rekao: "Hladno ti je? Osećam da drhtiš."

Nesačekavši moj odgovor, trudeći se da me ne ispusti iz naručja, skinuo je svoj debeli ogrtač i nežno me pokrio njime.

"Sada će tebi biti hladno."

Pribio me je bliže sebi i na uvo šapnuo: "Izdržaću. Nismo daleko od jednog malog grada. Sada kada si budna, možemo da uzmemo neku sobi i tamo se okrepimo dok se sneg ne smiri."

Ubrzo smo stigli u gradić. Sneg je pado sve jače, a mrak se u potpunusti spustio. Stali smo kod jedine gostionice koje je radila u ovo doba. Noseći me u naručju, Vermand je sišao sa konja ostavljaući konjušaru, koji je bio približno naših godina, da se pobrine za njega. Uneo me je unutra i rezervisao jednokrevetnu sobu na veče. Iako smešten u gradiću, hotel je bio izuzetno otmen i skup, a Vermandu nije ostalo mnogo novca od onoga što je poneo za hranu i smeštaj na ovom putovanju.

Soba je bila mala sa jednim krevetom noćnim stočićem i ormarom. Toliko me je podsećala na moju staru sobu da sam odahnula puštajući da se sve moje brige same od sebe otkorljaju kroz vrata jer za njih nije bilo mesta u ovom malom raju u koji me je Vermand praktično uneo. Smestio me je na krevet i ušuškao ispod debelog ćebeta, a onda je seo pored kreveta teško dišući. Bio je umoran pa se bori sa sobom da ne zaspi istog sekunda.

"Umoran si. Trebalo bi da legneš i odspavaš", rekla sam i pokušala sam da se uspravim, ali mi se svaki mišić u telu bolno protivio.

" Za razliku od tebe ja nisam skoro postao pokojnik. Tebi je sada odmor preko potreban. Ja ću odremati na podu", rekao je ponovo me ušuškavši.

"Nipošto neću dopustiti da spavaš na podu. Ako se malo pomerim u stranu imaće dovoljno mesta za oboje i ne želim da čujem kako je to sramota, ispod tvoje časti i krajnje nekulturno."

"Dobro, nećeš čuti to, ali hoćeš ovo. Nemirno spavam i stalno se prevrćem, a kao što vidiš krevet nije naročito velik niti sam ja sitan. Ako bi zajedno ležali na njemu jedva bi mogli da dišemo, a kamoli da mrdnemo. Pored toga, povređena si i treba što manje da se pomeraš i mislim da ti ne bi bilo svejedno da u pola noći neko samo legne na tebe", na poslednju rečenicu se zacrveneo.

"Nisam to mislio u tom smislu... mislim... znaš šta sam mislio. Nisam ja takva osoba, u to možeš biti uverena."

"Znam da si ti dobra duša. Zato mi je i žao da zbog svoje dobrote provedeš celu noć na podu nakon što si pre toga neprestano jahao da me odvedeš na sigurno. Ovo je najmanje što mogu da učinim za tebe."

Ponovo se zacrveneo.

Smogla sam malo snage i istrpela bol da bih se pomerila i pribila što sam mogla više uzazid ne bih li Vremandu ostavila dovoljno prostora da ima gde da legne. Primetila sam da mu je bilo neprijatno kada je legao. Legao je na stranu okrenuvši mi leđa.