Na nebu je pisalo moje ime

Knjiga uspomena

"Hvala svima što ste došlo ovde danas. Lepo je videti da se svi držimo nakon svega što smo preživeli. Bilo je ovo jedno jako teško doba. Bili smo u ratu, a da to nismo ni znali. Ali sad je tome došao kraj. Od danas stvari u Isobii biće drugačije, i počećemo prvo sa vlašću... Pretpostavljam da očekujete da kao Brisildina naslednica ja budem ta koja će preuzeti, pa ću vas razočarati i reći da se to neće desiti. Iako se u meni nalazi kraljevska krv ja nisam kvalifikovana da vodim kraljevstvom. I da možda će neko reći: 'Nisi bila obučavana za ratnika pa si spasla ceo Iskuler." A ja ću vas zaustaviti tu i reći vam da to nisam uradila sama. Da nije bilo mojih prijatelja niko od nas danas ne bi bio ovde. Oni su zaslušni za ovo čak i više nego ja. Ponaročito oni koji su dali svoje živote za naše. Ja jesam borac,... ali borac sa sudbinom. Preživljam ono gde bi se većina slomila, i nastavljam dalje."

Duboko sam udajnula i izdahnula popravljajući rub haljine.

" Osoba za koju čvrsto verujem da je dostojna ovog posla jeste Edvard. Za ovo vreme koliko ga poznajed, pokazao mi je da nije ni malo nalik na ocu. Mogla bi sad da ga hvalim i uzdižem u nebe, ali ako mi date malo poverenja verujem da ćete ubrzo sve i sami uvideti. A sad pozdravimo našeg novog kralja. "

Ulicama grada odjeknuli su aplauzu i usklici kada je Edvard zakoračio na binu. Po licu mu se videlo da je bio nervozan. Uhvatili smo ga nespremnog. Kada su sve oči bile uprete u njega dala sam mu znak da počne da priča i polako napustila binu. Ljudi pored kojih sam prošla su mi klimali glavom ili potapšali po ramenu pazljivo prateći Edvardov govor.

"Divan govor", rekla je Kerolajn kad sam joj prišla.

Zahvalila sam joj se, a onda me je ona privukla u poluzagrljaj. Svako koga sam znala je bio danas tu. Došli su da me podrže i zato sam im beskrajno zahvala. U poslednje vreme sam osećala kao da ne mogu ništa da uradim kako treba. Ali oni su bili tu da mi pokažu da sam prestroga prema sebi.

Kada se skup razišao Kerolajn i ja smo otišle da se nađemo sa ostalima i krenemo kući.

"Ma vidi ko je to", rekal je Kerolajn dečijim glasom šireći ruke i saginjući se da zagrli malog dečaka. "Pa jer ti nisam puno nedostajala, a? Mama je morala da bude napred i podrži ujnu. Valjda se ne ljutiš?"

Dečak je odahnuo glavom. Pomilovala sam ga po talasastoj kosici. Podigao je pogled. Imao je Vermandove oči.

"Hoćemo li?"

"Naravno. Vilijame daj mami i tati ruku."

***

Kuća u kojoj smo boravili bila je ogromna. Vremenom smo je preuredili po našim ukusima i sa ponosom počeli da je zovemo dom. Bliznakinje su sedele pored mene na sofi i hvalile moju haljinu, a potom počele da pričaju o haljinama koje su danas u modi. Marit je časkom otišla da donese nove kreacije koje je uradila, a Kerolajn je odvela malog Vilijama na spavanje.

Kad smo se useleli u ovu kuću nismo bili baš pri novcu, i zato je Marit prepravljala stare haljine da bi izgledala nove i drugači. Bile su prelepe i zato smo se jednog dana svi dogovorili da skupimo pare i kupimo joj mašinu za šivenje. Bila je presrećna. Od tad mašina radi gotovo danonoćno. Verujemo da će se jednog dana proslaviti kao modna dizajnerka.

Vrata su se otvorila pa smo svi ustali da pozdravimo gošću. Žena dugačke loknaste kose i toplih smeđih očiju stajala ispred nas iskreno nam se osmehujući.

"Porodico, ovo je Tira. Tira, bliznakinje Marit i Maziva, i Ingvid. Mog zeta Varga već znaš", upoznao nas je Alvis.

Nakon što je Kerolajn rekla Vargu za dete on nije želeo da čeka ni minut. Oženi se Kerolajn, a potom su stupili u vezu sa Tirom  koja je čuvala Vilijama. Alvisa nismo videli od kako smo upoznali Vilijama jer kako nam je posle javio, oženio se ženom svog života i odlučio zajedno sa njom da usvoje decu.