Na nebu je pisalo moje ime

Oaza

Duboki mrak me je povukao u sebe. Nisam mogla da viče, ni da se pomeram, pa čak ni da misli. Samo sam potanjala sve dublje i dublje.

Trgla sam se instinktivno proveravajući da li je medaljon na mestu i bio je. Prostorija je bila mračna.  Sve je bilo jako tiho. Instinktivno sam okrenula glavu nadesno, gde su se nalazila dva kreveta u kojima su spavale bliznakinje, i oslušnula ne bi li čula neko šum. Bilo je tiho.

Ušuškala sam se pokušavajući konovo da zaspim, ali sam posle par minuta naglo ponovo ustala.

Ja se ne nalazim na brodu, jer nema zvuka talasa, škripanja nameštaja, čak ni blagog ljuljanja.

Možda su iznajmili neku kuću u okolini nakon što smo... nakon što... Oh, moj stvaraoče!

Sećanja na taj pokolj su navirala jedna za drugim zadavajući mi tešku glavobolju sve dok... te oči, te beživotne oči koje u gledale ka meni.

Dlanovima sam prikrila lice dok su mi niz obraze klizile suze. Slika je bila tako jasna i u potpunosti je preuzela kontroli nad mojim mislima. Ugnezdila se u mojoj duši kao jedan od večitih bolova koje ću nositi zajedno sa sobom gde god da krenem.

Ne, ne. Ovo nije istina. Ovo ne može da bude istina. Kolin je živ. Mora da bude. Ovo je samo jedna od mojih glupih scenarija u glavi. Kolin je u redu. Sve je u redu. Svi smo živi i zdravi... jer da nismo... da nisam...

Rukama sam ispitala telo i sledila se od straha. Leva noga mi je bila u zavoju, ruke prekrivene ogrebotinama i ranama, a na desnoj strani glave ogromna modrica dok je na levoj stajala velika rana.

Ustala sam sa kreveta sporo se krećući i opipavajući sve što se nalazilo oko mene dok nisam došla do vrata.

Bila su zaključana, pa sam ponovo pretražila sobu u potrazi za knjučem, ali pre nego što sam završila iz ključaonice je dopreo mali zračak svetlosti, a zatim i bat koraka.

Ukočila sam se od straha. Sabrala sam se tek kada su prošli. Tada sam prišla vratima i čula dva duboka glasa kako govore.

Njihov razgovor je bio prigušen. Nisam mogla da pohvatam niti jednu jedinu reč, sve dok se glasovi nisu pojačali.

"... i trebaće joj. Sutra je veliki dan."

"prtpostavljam da će to biti pravo uživanje."

Kratak smeh.

"Itekako. Nego, hteli ste da mi saonštite još nešto?"

"Naravno. Pismo je stiglo pre nekoliko minuta sa vrha. Radi se o..."

Bestraga! Otišli su u najbitnijem trenutku.

Razmisli, Ingvid. Sa vrha, to mora da je Liz, ali ne verujem da bi ona ostavila zarobljenika bez nadzora nekoga u koga može da ima puno poverenje. U slučaju da je ona još tu u okolini, vrh bi možda predstavljao princ ili kralj. Da, to definitivno ima više smisla.

Nisam imala druge nego da se vratim u krevet i još malo odmorim. Ko zna koliko dugo ću još biti ovde. Moram da sačuvam snagu za prvu priliku koja mi se ukaže.

***

Zvuk lupkanja metala o metal me je trglo iz sna. Neko je bio ispred vrata i otključavao sobu. Iskočila sam iz kreveta i sakrila se u ćošak sobe tako da me vrata sakriju kada se otvore.

"Soba je prazna", povikao je mršavi čovek čiju sam senku videla na podu.

Gurnula sam vrata i time i njega. Udario je glavom o okvir i pao na pod. Izletela sam u hodnik pun dece tu negde mojih godine i malđe. Izlazili su iz svojih soba u tišini razrogačivši oči na prizor mene pored onesvešćenog tela. Zakrčili su mi put pa nisam imala kuda da odem sve dok me neko nije snažno udari u kičmu uz reči izgovorene dubokim glasom:"Idi za njima. I nemoj da ti je palo na pamet da zaostaješ." Tako sam i uradila. Usput sam se jednom osvrnula i ugledala velikog čoveka koji mi je uputi mrki pogled i munuo me po leđima da nastavim da hodam. Ubrzo sam se našla u velikoj prostoriji sa belim pločicama. Prosti dugački drveni stolovi sa još prostijim klupama zauzimali su većinski deo prostorije. Mrzovoljna babuskera koja je stajala na ulazu mi je gurnula pun poslužaonik u naručje i protom mi povredila gornju stranu stomaka i jedno rebro. Na poslužaoniku je bio komad hleba, nekim bućkurišem u tanjiru i čaša jogurta.