Na nebu je pisalo moje ime

Oluja

"Još jedan dan i još jedna bezdušna haljina. Mislim, pogledaj je! Kao da su sa njom ribali štalu i onda nam dali da nosimo. Sad sam stvarno rešena da nekom ukradem dvorsku haljinu i da naizmenično nosim i perem nju i onu moju smaragdno plavu."

"Stišaj se. Ingvid spava."

"Verujem da bi se složila sa mnom da je budna."

"Aha, kako da ne?! Misliš li stvarno da je njoj bitno šta nosi?"

"Kome nije?"

"Uglavnom onima koji nemaju", prozborim u polusnu. "I onima kojima novac ništa ne značu u kojimgod količinama da ih imaju."

"Nadam se da te nismo probudile", govorila je Maziva tihim tonom.

"Ma ne", rekla sam pridignuvši se na noge. "Danas nas čeka dosta posla."

***

"Ćao, Ingvid", pozdravila me je Isaomi sa svojim širokim i tako preslatkim osmehom.

"Ćao, Isaomi", odvratila sam piskutavim glasom trudeći se da bude sličan njenom medenom glasiću. "Šta ima novo?"

"Svašta! Pomagala sam Kolinu u kuhinji i svaki slatkiš sam probala. Pre-u-ku-sni su! Potom sam glumila pismonošu. Prezabavno! Jurcala sam malo gore pa malo dole i svuda sam stigla da prenesem poruku. Treba neko da prenese Alvisovo naređenje da se doda još uglja, ja ću!", pričala je jedva dolazivški do daha od sreće.

"To je divno", odgovorila sam joj sa širokim osmehom.

"Inače, jošuvek nisi ispunila obećanje. A ja umirem od radoznalosti. Hoću sve da čujem. Savaki deo. Svaku priču."

"Da, da", odgovorila sam dok sam u sebi pošavala da se setim šta sam obećala.

Zaboravila sam.

Isaomi me je ćutke posmatrala u neverici.

"Sećaš se? Obećala si da ćeš mi ispričati priče o Brisildi."

"Da, naravno! Kako mogu to da zaboravim?"

Iz daljine se začula glasna rasprava. Okrenule smo se da vidimo šta se dešava.
Jedna od devojaka koja je bila zadužena za praćenje promene verta i vremenskih prilika se svađala sa momkom dvostruko većim od nje koji je radio u potpalublju na pogonu.

Devojka je toliko vikala na njega da sam stekla utisak da će svakog časa da skoči i iskopa mu oči koliko deluje iznervirano. Momak je sve vreme samo ćutke posmatrao kako ona histeriše, a kada je završila on je stupio na scenu. Nisam čula šta joj je rekao, ali po izrazu njegovog lica sam shvatila da je gadno.

"Njih dvoje ima da se pobiju pre nego što brod ponovo pristane", začula sam Maritin glas. Stajala je blizu mene neseći kutije.

"Mogu da se kladim da će Lia pobediti u prepirci", rekao je Varg pomno posmatrajući dešavanje.

"Tu opkladu bi izgubio jer kuče koje laje ne ujeda", dobacila je Rebeka.

"Hoćeš da se kladimo?"

"Izgubićeš."

Rukovali su se.

"Ja baš mislim da će do kraja putovanja njih dvoje da budu zajedno", rekla je Kerolajn.

Dobro! Otkud su se svi stvorili. Vidim da svako nosi svoje zaduženje sa sobom kao što Mariti nosi kutije, Rebeka četku i Kerolajn mape, ali otkud su došli. Šta? Svi su baš sad tu slučajno prošli?