Na nebu je pisalo moje ime

Bitka

"Ingvid", rekao je dok mi je njegovo lice govorilo koliko mu je laknulo što me vidi i zbog toga me je čvrsto zagrlio, kao da se plaši da ću nestati.

Uzvratila sam zagrljaju. On je dobro. To mi je najbitnije.

"Kako si znao da sam ovde", pitala sam nakon što sam napustila njegov zagrljaj. "I zašto je on ovde?"

"Sve ću ti objasniti", rekao je držeći moje šake u svojim.

Nisam mogla da odvojim pogled od njega. Toliko mi je nedostajao. Nedostajale su mi njegove reči utehe, njegova beskrajna briga, njegove tople smeđe oči i te slatke usne. Nisam ni shvatila da sam ih gledala dok nisu prišle mojima i jednim dodirom zaustavile vreme. Ovo je sve. Moje sigurno mesto gde se osećam voljeno i volim bez straha da ću biti ostavljena. Oh, dobre zvezde na nebu, čuvajte mi ga jer ne znam da li bih mogla da nastavim život bez njega.

"Izvinjavam se što prekidam vaš romantičan susret, ali moramo da krenemo."

Naše usne su se odvojile i on me je pogledao kao da je mogao još jednom da me poljubi tim pogledom. Namesti mi je pramen kose iza uva, a potom prstima nežno dodirnuo moj obraz. Obmotao je svoju ruku oko moje i tada smo napustili gostionicu.

Smestili smo se u kočiju i tada je Vermand počeo da priča: "Isaomi je tokom borbe saznala da planiraju sve da nas zarobe, pa je okupila sve koje je ponašla i pobegla sa njima. Falili su im Rebeka, Varg i nas dvoje. Varg i ja smo se našli nekih par dana posle bitke na pristaništu, a sa Isaomi i ostalima nedelju dana kasnije. Falila nam je samo još Rebeka."

Duboko je izdahnuo.

"Kolin je poginuo u bitci."

"Znam", rekla sam zagledana u njegove cipele. "Videla sam ga pre nego što sam se onesvestila."

Nago se napred uzimajući moje ruke i nežno poljubivši moju šaku.

"Mora da je bilo užasno."

"Jeste", rekla sam dopustivši suzi da padne. "Izgubili smo puno dragih ljudi za kratak period."

Seo je pored mene i zagrlio me dok sam ja tiho jecala.

"Tvoj otac", rekao je tiho princ oglasivši se po prvi put.

"Oh, Ingvid, toliko mi je žao", rekao je čvšće me zagrlivši, a potom mi je poljubio teme glave.

Izvukla sam se iz njegovog zagrljaja i obrisala suze, a potom pitala: "Šta se još desilo?"

"Pronašli smo princa u gradu i zamalo ga nismo prebili nasmrt da nam kaže gde su ostali kada se Rebeka pojavila garantovajući za njega. Rekla je da ju je on spasio. Za pojedinosti ćeš morati njega da pitaš."

Pogledala sam ka njemu, ali on nije obraćao pažnju na nas već je samo sedeo naslonjen nad prozor zagledan u taljinu.

"Od njega smo saznali da su te odveli u internat, da je tvoj otac otišao da te spasi i..."

Napravio je pauzu, verovatno tražeći reči za ono što se sledeće dogodilo.

"Vidiš, od svih roditelja koji su bili zarobljeni falili su samo moji. Oni su zapravo predvodili celu bitku. Znali su za odred i sarađivali sa njima još pre nego što smo se mi rodili. Moj otac im je prevozio oružje, a oni su mu za to plaćali gomilom novca koji su ukrali od sirotinje. Edvard nam je ispričao kako su po našem odlasku nafovarali ostale roditelje da im se pridruže ne bi li nas pronašli. Rebika i Isaomina majka koja je već godinama radila za kralja u polju magije znala je kakva crna magija leži iza ovoga i upozorila ostale, mada je oni isprva nisu slušali. Od kad joj je muž preminuo imala je napade histerije. Niko joj nije verovao sem tvog oca, ali je on to postepeno pokazivao. Želeo je da kralj misli da mu je naklonjen da bi imao moć da ti pomogne kada za to dođe vreme. Roditelji su isprva pošli misleći da ćemo im se u miru vratiti, ali su shvatili šta se dešava tek kada su videli vojsku a tada je već bilo prekasno."