Na nebu je pisalo moje ime

Čudovište

Sa oduševljenjem sam gledala u mač koji je delovao jako teško a bio je tako lagan za nošenje. Onda kada sam skinula rukavice sa kipa nisam imala puno vremena da ih proučim, ali sada ovaj mač kao da me je hipnotisao. Nisam mogla da skrenem pogled. Neprestano sam prelazila prstima po divnom lakiranom drvetu i hladnom srebru. Najviše me je oduševljavao rubin iznad drške. Bio je veličanstven.

Toliko sam bila zaokupljena njime de nisam ni primetila kada su ostali stigli. Pod se neprimetno promenio kada sam začila njihove glasove.

Bili su pod utiskom uspomene i trebalo im je malo vremena da se priberu i primete novi magični predmet.

Zaseli smo za stočić i uz hranu i piće popričali o svemu što smo videli.

"Mani ništa nije jasno. Da li se zlo o kome je Brisilda pričala stvarno vratilo? A, ako jeste, da li ćemo mi stvarno morati da budmo ti koji će ga zaustaviti?", zapitkivala je Maziva iako je znala da niko od nas ne može dati odgovor na to pitanje.

"A šta je sa onom lujkom? Šta ako ona zna za to? I sama ti je rekla da zna dosta o medaljonu. Morali bismo to da ispitamo", bila je odlučna Rebeka.

"Ja iskreno ne bih ponovo da se sretnem sa njom", rekla sam prisećajući se našeg susreta.

"Slažem se sa Ingvid", podržao me je Vermand.

"Da li ima nečeg oko čega se ti nisi složio sa njom?!"

"Daj, Rebeka. Ne počinji!", umešala se Maziva.

"Lepo pitam. Da? Ne?"

I časkom posla sve ovo se pretvorilo u jednu veliku rasparavu jer je Rebeka neumorno nastavila da provocira, a ostali da se ubacuju sa argumentima ili moleći da se ovo prekine, ali neuspeš. Potom su svi krenuli da pričaju u glas jako glasno i više ništa nisi mogao da upratiš.

"Tišina!", Varg je povisio ton i svi su začas ućutali. "Dosta više! Niste mali. Imamo važnijih briga od toga da dokazujemo ko je na čijoj strani i raspravljamo ko koga više voli i ko je kome draži. Molim vas. Nemate pet godina. Za sada je jedno sigurno. Crvenokosa je neko koga ne bismo hteli ponovo da sretnemo, ali ako do toga dođe, trebali bismo da iskoristimo to da saznamo što je više moguće. Ingvid, da li medaljon pokazuje novo sećanje?"

Otvorila sam kompas videvši da se igla jeste pomerila.

"Da, severoistok."

"Dobro onda. Vratićemo se kod ostalih i uputiti se ka novom sećanju. Usput ćemo se dogovoriti šta ćemo i kako ćemo u slučaju da ponovo sretnemo crvenokosu."

"Šta?! To je to?! Samo treba da čekao i smišljamo stvari usput?!", šrecnula se Rebeka.

"A šta bi ti, Rebeka? Da idemo da jurimo crvenokosu i mučimo je dok nam ne kaže sve što zna? Je l' to tvoj plan?", prekorio ju je Varg.

"Bolje da imamo neki plan nego ništa. Šta? Zar treba da čekamo da nam je stavraocu pošalju na vrata da bi smo se mi osvestili i seli da razmislimo o svemu. Ona može upravo sad da nas čeka ispred i previje kao mače muškatlu, a vama je svejedno. 'Mi ćemo polako. Ma de. Sve će da bude u redu.' E pa samo da vas obavestim da neće. Stvari nikada nisu tako lake."

"Ajde ne prizivaj. Mislim da je stvarno malo vrerovatno da nas ona čeka ispred. Da ćemo se sestri, da sigurno haoćemo, ali da li će to biti uskoro ne verujem. Kraj priče. Ako hoćete, ne bi bilo loše da ponesemo nešto od ove hrane i krenemo. Nemamo više razloga da budemo ovde ni minut duže."

Poneli smo malo hrane za usput, za mač sam uzela korice sa oklopa, stavila sam ga u korice i opasala oko pojasa i onda smo svi zajedno prošli kroz portal na vratima. U staroj kućici je bilo jako hladno. Vreme se dosta pogoršalo dok nas nije bilo. Popeli smo se na konje i bili smo spremni da krenemo nazad kad sam u daljini u moru snega ugledala crnu i još manju crvenu priliku.