Na nebu je pisalo moje ime

Mala tužna priča

Ali to su bili samo glasovi u mojoj glavi.

"Ja sam zapravo...", započela sam, ali nisam mogla nastaviti.

Bolelo je.

Niko nije slušao.

Nastavljali su sa svojim razgovorima ne obraćajući pažnju na mene i na to da želim nešto da im kažem.

"Ja sam zapravo... ", pokušala sam opet nešto tišim tonom, ali je opet bilo teško.

"Ja sam zapravo... ", pokušala sam još tiše izgubeći sigurnost.

"Ja sam zapravo... ", pokušala sam još jednom po zadnji put jedva čujno izgovarajučireči.

Nikoga nije bilo briga. Ma koliko pokušala, njih jednostavno nije briga.

"... slomljena", završila sam rečenicu najtiše što sam mogla.

Eto, priznala sam.

Slomljena sam.

Zabila sam glavu u jastuk i čvrsto ga stegla obema rukama. Osećala sam da ću početi da jecam, pošto su suze već počele da mi se slivaju niz obraze.

"Ali to su samo glasovi u mojoj glavi", ponavljala sam "to nije, nije stvarno. To su samo misli koje mi sa vremena na vreme prolete umom. To nije stvarno. To nisam ja. Ja nisam slomljena."

Ponavljala sam te reči stotinu puta, ali sam sa svakim sledećim osećala sve više bola.

"Ako to nije stvarno, zašto onda ovoliko boli? Istina boli, ali i laž boli. Pa šta je onda od ova dva? Istina ili zabluda? Da li pomažem sebi ili se trujem? Jesam li slomljena ili ne? Jesi! O, da jesi! Slomljena si! Oni su te slomili! Roditelji? Sudbina? Život? Svi oni! Svi su me oni slomili, svesno ili nesvesno, svejedno je, ja sam slomljena!"

***

" Novo sećanje se nalazi na jugoistoku", rekla sam ostavljajući medaljon pored mape. "Što bi trebalo da znači sledeće."

Uzela sam konac koji sam ponela sa sobom kada sam dolazila u kapetanovu kabinu i iglom cričvrstila jedan kraj za tačku u kojoj bi mi trebalo da se nalazimo od prilike. Ostatak konca sam povukla kroz mapu po istom uglu po kom je bila i igla na medaljonu i kraj zakačila iglom negde po sredini mora.

"Novo sećanje nora da bude negde u tački ovog konca. Gde tačno? Možemo da saznamo za par sati sa druge lokacije."

"Stvarno si briljantana", pohvalio me je Alvis impresionirano gledajući u mapu.

"Da jesam, možda bih se ovoga ranije setila."

"Ne podcenjuj sebe. Bolje je i sada neko nikada."

***

Zbog gubitka naših ljudi mnogi momci su morali da preuzmu njihove poslove gotovo idvostručivši svoje. Neki od njih su bili Vermand i Varg.

Isaomi i ja smo prale odeću na palubi. Iako ona sama nije prala, bila mi je od velike pomoći. Dodavala sapun, menjala vodu, stavljala veš da se suši i još ponešo. I tako u toku rada samo me je odjednom pitala: "A jeste ti i Vermand zajedno?"

"Naravno da ne. Kako ti takve stvari padaju na pamet?"

"A što ne? Vas dvoje ste baš slatki zajedno. A pored toga, da li možeš da porekneš da ga voliš?"

"Ponekada, tvoja ljubav nije dovolja ako se i druga osoba tako ne oseća. "

"Vidiš, i on mi je rekao isto to."

"Pričala si sa njim o ovemo?!"

"Neko je morao pošto vas dvoje očigledno niste u stanju."

Gnjavila sam veš dok mi se u glavi mešali razočarenje, ljutnja i nada.

"On je uveren da ga ti ne voliš, barem ne na način na koji on voli tebe."

Ćutala sam.

"Kada bi ste samo prešli preko tvrdoglavosti..."

"Nije to tako lako. Volim ga, eto, jesi li to htela da čuješ? Ali to neće promeniti činjenicu da ne možemo da budemo zajedno?"

"A zašto ne?"

"Zato što između nas ne vlada krajnje normalan odnos. Nisi bila tu pa ne znaš koliko smo se samo posvađali."

"Ali svađe su normalne. Svi se kad-tad posvađaju."

"Da,ali ne ovako..."

"A u čemuje razlika? Čekaj, znam. Ne želiš da pokušaš."

"Nije da ne želim, ali to nije mala stvar. Traži dosta odgovornosti, strpljenja, razumevanja i još dosta toga a u ovim trenucima još uz njegove dodatne poslove bilo bi samo mučenje za nas oboje."

"Nemoj tako da pričaš. Ljubav je prelepa, to što ste vi prevelike kukavice da pokušate govori samo da je problem u vama."

"To ti ja celo vreme i pričam."

Snuždila se kao da sam joj polomila omiljenu igračku.

"Neka ti bude", rekla je ostavivši me samo.

***

Već je pao mrak kada sam završila sa poslom. Izašla sam malo na palubu da udahnem svež vazduh i zatekla sam njega sa cigarom u ruci.

"Naporan dan? "

"Itekako", rekao je bacivši cigaru. "Nego, danas je dosla Isaomi da mi priča kako si joj rekla da me mnogo voliš i da..."

"Jao, molim te nemoj."

"Ne, izvini. Nisam hteo tako da započnem razgovor. Ovaj... Ja... Uh... Hteo sam da ti kažem da ja tebe mnogo volim i čak i da Isaomi laže, eto hteo bih to da znaš."

Srce mi je za trenutak stalo. Gledao me je tim smeđim očima kao da je to sve što mu je potrebno u životu. Disao je duboko i primetila sam da ja radim to isto.

Ne ovo se ne dešava.

"I ja tebe isto mnogo volim...", oči su mu caklele sa svakom mojom izgovorenom rečju. "Samo ne znam kako će ovo da funkcioniše zbog svega ovoga", pokazivala sam rukama na brod i u daljinu.

"Pa, biće teško, ali..."

"A da li mi možemo da priuštimo taj luksuz sad?"

"Šta hoćeš da kažeš?"

"Hocu da kežem da bi trebalo da sačekao, bar dok se ovo sve ne završi."

"Ou.. Ako tako želiš... Onda..."

"Mislim da je tako najbolje."

"Onda u redu."

"Super. Vidimo se."

"Vidimo se."

I tako sam otišla upropastivši i ono malo nade što je bilo za našu vezu jer šta ću, očigledno mi je suđena ova mala tužna priča.