Na nebu je pisalo moje ime

Da li moraš sve da upropastiš?

Brzim koracima, vratila sam se istim putem kojim sam i došla neodvajajući pogled od poda. Samo sam se molila da ga neko nije uzeo i poneo sa sobom jer ga onda nikad neću naći. Šta ću da radim ako ga ne nađem? Da li postoje rezervni ključevi ili će morati da obijaju bravu moje sobe? Koliko će samo otac da bude ljut kad sazna da sam napravila još jednu glupost.

Najviše sam se nadala da mi je ključ ispao tokom sudara sa onim mladićem na hodniku. Ako mi je tamo ispao sigurno ga je on našao i znaće da je moj, pa će me potražiti da mi ga vrati.

Čak ne bi bilo loše da sam ga izgubila negde u dvoru. Možda će neko od stražara shvatiti da je moj ako neko dođe sa ključem i kaže im da su ga našli i da ga je neko izgubio. Najgore je ako je u vrtu ili još gore na livadi kroz kojuu smo prolazili tokom jahanja jer su šanse da ću ga tamo naći ravne nuli.

Pažljivo sam pretražila svaki deo hodnika u kom smo se ja i mladić sudarili, ali nije bilo traga ni ključu, a ni njemu. Nisam smela da odustanem, mora da je tu negde. Nastavila sam ka izlazu iz dvora kroz koji sam pre nekoliko minuta ušla nako jahanja.

Pri kraju hodnika koji je vidio ka velikim stepenicama kod ulaza začula sam poznati glas. Na prizemlju je stajao mladići od malo pre i pričao je sa gospodinom iz posluge.

Srce mi je zakucalo brže. Sigurno je našao ključ, pa sad priča sa poslugom o tome gde me može naći. Strčala sam niz stepenice zamalo se spotakavši. Nije me primetio. Prišla sam mu dok je on stajo meni okrenutim leđima.

"Zdravo."

Par sekundi nije bilo odgovora, a potom je blago okrenuo glavu i pogledao me je. Prošle su sekunde dok mi se nije nasmešio.

"Zdravo. Nadao sam se da ću Vas opet videti, samo ne ovoliko brzo."

"Znam, samo morala sam nešto da Vas pitam."

Približila sam mu se za dva koraka, a on se okrenuo gospodinu sa kojim je do maločas pričao i onda je taj gospodin otišao, ostavljajući nas same. U tom trenutku sam apsolutno zaboravila koja je moja uloga ovde, ali sam se jako brzo setila.

"Da možda niste videli ključ moje sobe? "

"Ključ Vaše sobe? A gde bi trebalo da bude?"

"Stavila sam ga u džep od haljine, ali sada nije tu. Pomislila sam da mi možda nisu ispali kada sam se sudarila sa Vama u hodniku."

"Jeste li pregledali hodnik?"

"Jesam, i to detaljno. Nisu tamo. "

"A jeste li opet proverili džepove?"

"Naravno da jesam. Praktično sam svuda pogledala, ali ih nigde nema."

"Pa ne znam gde bi mogao da budu. Možda ih je neko video i poneo sa sobom. Jeste li pitali stražara ko je sve prolazio tuda? Oni su možda videli ključ, a možda ga je neko i uzeo. "

"Nisam."

"Pa mogli biste to da uradite."

"Da, to nije loša ideja, samo ja..."

Malo se zamislio, osmehnuo, pa počeo:"Da Vi niste..."

Pre nego što je stigao da nastavi, začuo se poznati glas: "PrinčeEdvarde, dobro došao!"

Okrenuli smo se, a Vermand je stajao kod vrata.

"Nije li to moj stari prijatelj VermandMundart!"

Bila sam u šoku.

Prišli su jedan drugome, zagrlili se muški i udarili jedan drugog po leđima. Vermand je bio okrenut ka meni. Pogledao me je, ali ne onim pogledom kojim me je pogledao kada ga je Kerolajn predstavili, niti kao onaj kojim me je pogledao kada sam pala sa konja. Ovaj je bio drugačiji, ljutit, možda zabrinut ili razočaran. Šta god da je bilo, nije me ostavio ravnodušnu. Sreća moja pa je taj pogled trajao onoliko koliko i njihov zagrljaj.