Na nebu je pisalo moje ime

Anander

Čim sam se oporavila od one turbolentne noći sa olujom ustala sam iz kreveta i napolju otkrila ogromnu razlku u temperaturi. Bilo je prehladno. Alvisa je brinulo da se more ne zaledi pre nego što uspemo da se iskrcamo. Dani su nam bili zapanjujuće mirni. Nije bilo svađa, drame, nervoze, ruganja, novih okupljanja, ništa. Kao da je sve usporilo. Bilo je zastrašujuće mirno. A onda smo stigli u Isobiu.

Pristali smo blizu jednog seoceta gde je kao nama u inat počeo da pada prvi sneg. Ludi bi me pogledali kao da nisam normalna kada im kažem da ne volim sneg ne razumejući da nikada nisam dobila dovoljno dobar razlog da ga zavolim.

Kad dođe zima svi bi smo se zavukli u kuće i pili tople na pitke dok ujutru ne saznamo da ni da hoćemo ni da nećemo ne može da izađemo jer smo zatrpani.

Ovaj novajlija je bio jako uporan za prvi dan na poslu. Padao je nije sto. A vetrovi su ga održavali tako što su nam uporno trgali ogrtače, ali ne i meni. Ja sam se slojevito obukla. Obukla sam Vermandov ogrtač, pa preko njega svoj koji sam tako čvrsto držala da nije mogo ni za milimetar da ga odvoji od mene.

Smestili smo se u jednoj kći na dva dana ne bi li odručili šta ćemo dalje, naročito što smo sada dobili nepozvanog gosta koji nikako da se umori.

"Ovako ćemo. Ne možemo svi da idemo. Previše je rizično. Zato predlažem da Ingvid, Rebeka, bliznakinje i ja pođemo", predložio je Varg.

"Ti to smisleno ili šta ti više odgovara?!", bunio se Vermand.

"Naravno da je smisleno. Ingvid ide zato što je njen medaljon. Rebeka zato što je najbolji borac od svih nas, iskreno. I bliznakinje jer imaju svoje rukavice da mogu čas da nas izvuku ako nastane nekih poteškoća."

"A ti?"

"Zato što sam najstariji."

Dobio je par prekornih pogleda, pa je brže bolje nastavio da se pravda.

"Dobro ne baš najstariji, ali tu sam, a i nije kao da se tvoj brat nešto mnogo zalaže za nas od kad smo krenuli."

"Oprostiću ti ovo samo ovaj put! Za sledeći ćeš mi platiti", rekao je pogledajući ga besno i uperivši prst ka njemu. "Idem i ja sa vama."

Krenuli smo kad se sneg napokon smirio. Bio nam je do kolena.

Prve večeri putovanja je ponovo počeo da veje, pa smo se smestili u skromnom prenoćištu. Jedna fina stara gospođica nam je izdala dve udobne soba u njenoj maloj kućici i spremila nam je večeru. Za večerom nam je ispričala svoju tužnu životnu priču o kako joj je muž preminuo od teške bolesti, a ona potom upala u velike novčane probleme jer je njen muž jedini radio u porodici. Ona i njena deca su teško žive dok najstariji sin nije počeo da radi i fino zarađuje, ali je najmlađi brat sav taj novac trošio na pića i provode. Da bi postigli nešto u životu, sva njena deca osim najmlađeg sina su otišla u velike gradove. Pre par godina najmlađi sin je uhapšen zbog gluposti koje je napravio u lokalnoj kafani. Sada gospođa izdaje sobe prikupljajući novac da bi sina izvadila iz zatvora.

U kasnim satima nikome od nas nije bilo do spavanje. Mnoge je brinulo kako su ostali ili da li će sutra moći da nastave svoje putovanje, a mene je brinula crvenokosa devojka i potajno sam se plašila da se ponovo ne pojavi. Tešila sam se da su tu bliznakinje sa magičnim rukavicama i da će nas one opet spasiti ako dođe do problema, ali ni to mi nije bilo dovoljno. Nisam poznavala crvenokosu dovoljno dobro da bih znala na šta je sve sposobna, ali sam imala jak osećaj da nismo videli ni pola od onoga na šta je sve on sposobna da uradi.

Maziva je pričala sa našom domaćicom, a Marit je sedela u kraju sobe odsutno prateći razgovor. Rebeka je bila u spavaćoj sobi i oštrila mač, a Varg je navodno otišao da spava, ali je zapravo pokušavao da napiše uverljivo pismo ocu o tome kako mu je na vojnom zadatku daleko, daleko odavde. Ja sam se smestila na podu u hodniku jer sam htela da se osamim. Gledala sam kroz prozor kako sneg pada dok je u pozadini odjekivao Mazivin i domaćicin glas. Povremeno bih slušala njihov razgovor, ali sam većinu vremena provela zamišljeno posmatrajući bele tačkice koje padaju sa neba.