Na nebu je pisalo moje ime

Pirati

Bilo je mračno.

"Vermande", pozvala sam ga.

"Ovde sam", začula sam njegov glas ispred sebe i osetila kako je njegova ruka dodirnula moju.

Skinuo mi je ranac sa leđa, a potom sam začula šuškanje. Verovarno je nešto tražio. Plamičak vatre se pojavio ispred nas. Vermand ga je ugasio i počeo da čeprka nešto po zemlji. Koji minut kasnije je ponovo zapalio šibicu upalivši njime improvizovanu baklju koju je napravio od lišća i grana. Podiga ju je tako da sam mogla jasno da ga vidim, a pretpostavljam i on mene.

Uputio mi je blagi smešak dok je izgovarao reči "idemo" kao da su neka dečija igra.

Napravi je prvi korak, a onda je sačekao da krenem, pa je nastavio.

U glavi sam prevrtala po mislima sve ono što sam saznala iz sećanja i što sam više razmišljala o svemu tome to mi se više činilo kao neki san.

Ja sam odabrana.

Kako da ne. Ili možda... Ma ne! Ma ovo je glupo... ali mislim, Brisilda je rekla... Kakve veze ima šta je ona rekla. Mrtva je već petstotina godina. Kako ona može da zna ko je izabran, a ko ne. Medaljon je mogla da bude ukradena dvestahiljada puta do sada i prebacani iz bezbroj ruku i drugu ruku. To što sam ja slučajno otkrila njegovu tajnu ne znači apsolutno ništa.

Ali opet...

Začuo se šum. Noge su mi se ukočile. Nisam mogla da mrdnem. Jedva sam disala.

"Sve je u redu. Samo zečići", rekao je usmeravajući svetlost ka belom zecu koji je već bio dosta odmakao.

"Koliko još imamo?", pitala sam nakon što sam se malo pribrala.

"Teško je proceniti u mraku, ali rekao bih da ima još dosta."

"A jesi li ti sigura da mi idemo u pravom smeru?"

"Tu nema ni govora. I da nisam dobro obratio pažnju kuda smo prolazili po dolasku, opet bih znao kuda da idemo. Ako bi prestala da se toliko brineš i obratila pažnju, videla bi da je nebo vedro. Dok su zvezde tu, nikada ne možeš da se izgubiš."

Nastavili smo dalje sve dok me umor nije savladao. Onda smo se ulogorovali i na smenu odspavali, s tim što sam gotovo ubeđena da me je Vermand pistio da spavam dosta više od dogovorenog. Kada je došao red na mene da držim stražu, sitni zraci jutra su se nazirali u daljini, ali sam ja insistirala na tome da i on mora da odspava.

Sunce je bilo tačno iznad nas kada sam probudila Vermanda da nastavimo, a on je skoro ceo put gunđao kako sam trebala dosta ranije da ga probudim i da smo sada izgubili vreme da se odmaramo, ako želimo da stignemo do reke pre mraka. Nisam osećala ni trunku krivice.

Kod reke nas je sačekao čamac. Gurnuli smo ga u vodu, kada sam opazila koliko je prelep prizor bi zalazak sunca koji se preslikava u vodi. Kao da sam se vratila u prolost. Ali ne... Nema vremena za prisećanje. Treba da se vratimo.

U povratku nije bilo nikakvih iluzija, zbog čega mi je težak kamen pao sa srca. Videlo se da Vermand okleva pred maglom, ali je ipak nastavio i posle dugog veslanja magla je nestala ostavljajući za sobom mrak sa zvezdicama na nebu.

U daljini se nazirao brod. Šta rade tamo daleko? Zar su planirali da nas ostave?

"Moramo da ih sustignemo", pogledala sam Vermanda nervozno.

"Zašto? Brod se ne kreće, a i nije ovo ništa daleko."

"Ništa daleko?!", povikala sam dramatično pokazujući na to ogromnu razdaljinu.

Ali on nije skretako pogled sa mene.

"Apsolutno ne", rekao je sa smeškom na licu ostavljajući vesla da bi mi sukom pokazao na sasvim suprotnu stranu ka našem brodu ne toliko daleko od nas.