Na nebu je pisalo moje ime

Monika

Dugo smo putovali. I nekako sam se prosto navikla na brodski život, i ne samo ja, nego i svi ostali. Od jutra do večeri smo radili, izuzev pauza za obroke i mali odmor. Obaveze nam više nisu ni upola bile teške kao pre. Sada bismo završavali svoje zadatke dosta odmorniji nego pre, a i pored toga smo dosta ojačali. Rebeka pogotovo jer je svoje pauze za odmor koristila da vežba mačevanje i borilačke veštine.

Sneg se već polako topio i kroz par dana neće ga uopšte biti.

Pet dana po iskrcavanju kod gradića uz reku Lit u kraljevini Liten, vratili smo se na brod sa uzbudljivim pričama.

Novo sećanje se nalazilo kod starog drveta. Kada se medaljon položi u malo udubljenje na njegovoj staroj kori, drvo se lagano rascepa na pola jarkosijajuči iz pukotina i proreza. U to jarkosvetlo se moglo ući, a sa druge strane se nalatila šuma niskog i lepršavog drveća. Vetar je nežno ljuljao tanke grane drveta dopuštajući svetlosti sunca da nestaje i iznenada se pojavljuje.

Među tim niskim granama moglo se nazrati po neka mala, ne tako jasna slika kako lagano visi dok je vetar sa granom njiše tamo-amo. Što bi dublje zalazio u šumu, to je jasnijih i gušće naređanih slika bilo na granama. Što su slike postajale jasnije to se više svetlosti probijalo kroz grane i padale u naše oči, tek kada su slike bile najjasnije bili smo trenutno slepi. Kada nam se vid vratio šuma i slike su nestale, a umesto njih ispred i oko nas stajala je velika grupa ljudi. Među njima sam prepoznala jednuo osobu koja mi je bila od nekuda poznata, ali nisam znala odakle. Niska devojka, tamne puti, kratko ošišane kose koja je bila tamna poput uglja gledala je ka nama drskim i opasnim očima kao kod nekog predatora.

"Ko je učioni ovo, bolje bi mu bilo da se sam preda. U suprotnom bi stvari mogle da postanu gadne", vikao je Anander istupeći ispred grupe ljude i bacajući na pod odsečenu glavu po izrazu lica isprepadanog vojnika koji nije očekivao ono što ga je snašlo. "Oni jesu naši naprijatelji, ali mi smo ljudi, a ne životinje. Mi ne rastržemo tela potrivnika, to je nečasno."

"Oni ne zaslužuju časnu smrt!", viknula je crnokosa devojka, a ljudi su se laganim korakom odmaknuli od nje tako da je sada stajala oči u oči sa Ananderom. "Ja sam im to uradila i ni malo se ne kajem zbog toga. Moja milost i spokojstvo su zauvek nestali kada su se oni pojavili." Pogledala je Anandera pravo u oči i na trenutak mi se učinilo da vidim kako sevaju munje, a onda je ponovo progovorila svakom rečju sve glasnijim tonom." Da li bi oni imali milosti za nas? Ne! Da li bi oni bili časni? Ne!" Stanka. "Odbijam da im pružim i mrvicu milosti, oni to ne zaslužuju. "

"Imaš li ime, osvetnice?", upitao ju je Anander jednom rukom držeći dršku čarobnog mača koji je bezbrižno stajo u koricama opasanim za njegov pojas.

"Monika. Tako su me nazvali po rođenju, ali ovde sam poznata kao Zver", rekla je kroz blagi smešak dok su se njene tamne oči caklile.

"Anander ju je potom odveo od drugih sa namerom da je zatvori negde gde neće smetati", začuo se Brisildin glas niotkuda, "ali se to nikada nije desilo. Njena odlučnost, hrabrost i čelična volja privukli su Esperovu i moju pažnju. Istog dana je dobila čarobni broš na čuvanje.

Sa magičnim brošem na sebi, osoba je mogla da menja svoj ljudski oblik u životinjski. Monika je njime vešto upravljala. Drugi bi pozustali u spoznaji da golim rukama moraju da ubiju nekoga, ali ona nije.

Iako, na prvi pogled, opasna i nevaspitana, zapravo je bila veoma obrazovana i fina devojka. Ispravka, žena. Monika je bila najstarija među nama iako se njenim mladalačkim izgledom naslućivalo suprotno.

Pre rata se obrazovala u velikim i značajnim školama kojih je bilo jako malo i koje su i za neke bogataše bile skupe. Monika je rodom iz kraljevske porodice kao jedna od desetoro dece svojih roditelja. Kako je kraljevstvo i vladanje ostavljeno njenoj braći, a sestre se poudavale za sve kraljeviće u okolini, Monika je svoj poziv pronašla u obrazovanju i kasnije podučavanju.