Na nebu je pisalo moje ime

Zvezda vodilja

"Bako, ja sam o nečemu razmišljala", rekla sam tek ušavši u kuću. "I odlučila."

Skinula sam ogrtač i okrenula se da je pogledam. Sedela je za stolom meni okrenuta leđima. Izgleda da je nešto radila.

"Reci."

Udahnula sam tiho. Bila sam malkice nervozna. Biću direktna sa njom jer je tako najbolje.

"Želim da živim sa ocem... na dvoru."

Srce mi je stalo kada se okrenula i pogledala me svojim velikim plavim očima. Nikada nisam osetila toliku hladnoću sa njene strane.

"I ostaviš me?", rekla je to tako hladno pokušavajući da sakrije bes. "Znaš li ti ko je on?"

Otvorila sam usta da kažem... ali me je ona prekinula.

"Naravno da ne znaš! Imala si samo četiri godine kada je tvoja majka umrala. Kada je tvoj otac došao i ostavi te kod mene jer je nesposoban da sam brine o detetu. Kad je otišao i nikada više nije došao niti pisao. Zar si stvarno toliko glupa da to ne shvataš. Zar sam stvarno sa ovih mojih deste prstiju odhranila idiota. Reci mi? "

Nisam znala šta da kažem. Osetila sam toliku bol kao da se nebo srušilo na mene. Skrenula sam pogled jer nisam mogla da je pogledam, a suza mi je skliznula niz obraz.

"On ima svoj život tamo", rekla je mahajući rukom ka istoku. "Isti je kao i ostali dvorani. Pohlepan. Umišljen. Ne zainteresovan. Bezdušan. Da mu je stalo do tebe misliš li da bi ga nešto sprečilo da bar sazna kako si?  Ali njega je baš briga. A ja se samo plašim šta će biti sa tobom, ako ja umrem pre tvoje osamnaeste. Verovatno ćeš živeti na ulici, gladna dok te ne pronađe neko i pošalje u sirotište. On te ne voli i to se nikada neće promeniti. A sad idi operi ruke i sedi ovde da jedeš."

Ništa nisam rekla. Nisam se pomerila. Posle nekog vremena okrenula se da vidi šta se sa mnom dešava.

"Grešiš. On mene sigurno voli. Ipak sam mu ćerka", rekla sam na početku ne gledajući u nju.

Kada su nam se pogledi susreli samo je rekla: "Ako tako misliš onda slobodno možeš da ideš. Nije me više briga."

Slomljenog srca, uplakana i ljuta istrčala sam napolje. To je bi prvi i jedini put da smo se beka i ja posvađala. Nikada nismo pričale o tome.

***

Trčim kroz šumi. Mesec je pun, a noć mirna.

Mirna? Stvarno?

Ako izuzmemo činjenicu da sve u šumi gori i da bežim pokušavajući da spasem živu glavu, onda da.

Bosa sam. Noge me bole. Znojim se. Previše je vruće. Udaraju me grane. Jedna me gadno poseče. Nemam više snage. Jedva dišem. Stalno kašljem.

U daljini opazim neki odsjaj svetlosti. Voda. Jezero. Ali ja nemam snage da odem do tamo. Pokušam. Dam sve od sebe. Saplete me koren drveta koji je izrastao van zemlje. Padam na zemlju i slomim ruku. Nemam snagu da ustanem. Vatra sa prebližava gutajući sve oko sebe. Živu me spali.

Vrišim.

Naglo se trgnem iz sna sva oblivena znojem. Svaki mišić u telu mi je stegnut.

Sanjivo bacim pogled po kabini i na susednom krevetu ugledam priliku. Svojim očima boje nejlepšeg mora srušila je daske broda dosežući preko mora sve do najudaljenijeg dela Iskulera. Sa spokojnišću malog deteta se igrala pramenovima svoje blistavo plave kose dok je na savešeno oblikovanim usnama tiho i umiljato prelamala reči neke uspavanke.

Na trenutak sam pomislila da pitam Mazivu da mi otpeva tu upavanku kada sam ugledavši njene prekrštene noge pocrvenela od sramote. 

Osetivši pogled na sebi, okrenula se primetivši da sam budna. Prestala je da peva nakrivivši glavu tako da sam savršeno mogla da vidim njen ožiljak.  Proučavala me je, a onda rekla: "Izgledaš dosta bolje."