Na nebu je pisalo moje ime

Feniks

Sledeće sećanje nalazilo se u starom hramu stvaraoca u gradu Har u kraljevini Vakert. Ovog puta smo svi išli. Hram stvaraoca je sigurno bio vekovima star. Za razliku od prethodnih mesta ova je jošuvek bila u funkciji. Monasi su nas gledali sa nekim upozorenjem u očima dok smo dolazili. Taj hram je bio nešto najdivnije što sam ikada videla. Isklesan od belog kamena sa vitražima na svakom prozoru i prikazivali su stvaranje sveta. Popeli smo stepenjicama da velikih drvenih vrata i prvo što sam ugledala na njima jeste mesto za medaljon.

Kada smo ušli, unutra nije bilo nikoga. Svetla sa vitraža su se prelamala na zidovima i podu. Krrtali su se polako ubrzavajući svake sekumde dok slike sa vitraža nisu iskočile iz svojih okvira i zaplesali pred našim očima dočaravajući nam prizor stvaranja sveta.

"Ingvid, na podu", sugerisala mi je Kerolajn pokazujuči na rozetu sa mestom za medaljon. A kada je i to bilo završeno slike su zaplesale još brže nok ceo hram nije ispunila jaka svetlost.

Sećanje je počelo.

Brisilda je sedela u travi. Dan je bio divan. Nalazila se u punoj ratnoj opremi. Prstima se igrala sa cvetom koji je ubrala i kraičkom oka posmatrala svoju vojsku kako slavi.

"Moja kraljice, mogu li dobiti pet minuta  vaše pažnje", začulo se iza nje.

Brsilda ga nije ni pogleda već samo rekla: "Naravno, Feliks. Sedi."

Feliks ju je poslušao.

Imao je dugačku braon kosu koja mu je bila vezana u rep. Bio je onožeg rasta i dosta stariji od Brisilde. Na sebi je nosio velike smeđe pangalone i belu košulju uvučenu i sa otkopčanim dugmetom dok mu se oko  vrata nazirao zlatni lanac.

"Kraljice, možda će vam ovo zvučati uvredljivo, ali vas uveravam da mi to nije namera. Naime, naša pobeda danas možda će nas skupo koštati sutra jer imam osećaj da nas ovi demoni nebi pustili da onoliko budemo ispred njih. Kao da su oklevali. A to mi nikako ne sluti na dobro."

"U potpunosti se slažem sa vama, Feliks i ne brinite već imam plan kako da budemo sigirni."

"Hvala, kraljice, na vašim izdvojenim minutima."

"Feliks je pre početka rata bi monah. Rođen kao siroče bez igde ikoga dok ga monasi nisu uzeli pod svoje. Po početku rata je bio regrutovan u vojsku gde je odbijao da bilo koga povredi. Po dolasku u pleme Magi usredsredio se na učenje o toj kulturi pa je time i privukao Esperovu pažnju. Njemu je dodeljen sat koji usporava vreme. Iako Feliks nije bio nešto društven, veoma dobro se snalazio u našim krugovima čuvara. Bio je pozitivac i glas razuma naše grupe. Pitanje je koliko dugo bi smo bili ujedinjeni da nije bilo njega. Poginuo je kao i gotivo svi ostali od Mortenove ruke.

Ovo je poslednje dobro koje ti ostavljam u nasleđe. Od sada sve što te nude pratilo biće ona druga strana medalje, užasi i tama. Ovo je moje poslednje obraćenje tebi. Deluj mudro i u korist čovečanstva. Svoje srce predaj svima jer će tako imati veće šanse da opstane. Vodi se ljubavlju a ne mržnjom i biraj za druge kao da biraš za sebe. Ovaj zadatak iziskuje mnogo žrtve i treba će ti sva moguća fizička i psihička snaga da ga izvršiš.

Ovo je moje poslednje zbogom, nasledniče. "

" Znači to je to. Nema više sećanja? ", zbunjeno priupita Marit kojoj je izgleda bilo žao što se to tako brzo završilo.

Na rozeti se napravio otvor otkrivajući džepni sat za uporavanje vremena.

Nakon što sam ga uzela u ruke, otvorila sam medaljon da proverim iglu na kompasu, ali je nije bilo. Unutrašnjost je bila prazna.

Izgleda da je to stvarno to.

U hramu su odjeknulu koraci. Čovrk srednjih godina sa krupnim zelenim očima, razbarušene kose i u elegantnom odelu koje mu jr bilo istrzano činio se kao da je video duha i sada beži ne bi li spasao živu glavu.

Svi su se okrenuli i zaprepašćeno ga pogledali. Niko ništa nije progovarali. Izgleda da ih je šok ostavio nemima, ali zašto?

"Bežite, pod hitno. Ovde nije sigurno", urlao je vidno uznemiren.

"Oče", nekako je prevalio Varg preko jezika.

Sad sam i ja bila u istom šoku.