skinny love » 2nd season of criminal

p r v i d i o

[ovo je nastavak za sve cure koje se ne osjećaju posebni. jeste. posebne ste i želim da to znate. sigurna sam da postoji neko ko vas gleda posebno iako to vi ne vidite. nečije su oči pune ljubavi dok vas gleda. volim vas i želim da znate da se meni uvijek možete obratiti ako želite razgovarati sa nekim. volim vas i uživajte? x]

Francisco je zapravo bio jako fin. Nemam pojma kako i zašto ali je lijepo razgovarao sa mnom skoro cijeli čas. Ono što nas je omelo je bio profesoricin glas. Oboje smo okrenuli glavu prema njoj i ona je počela sa govorom.

- Nadam se da ćete se malo smiriti sada. - rekla je, prelazeći rukom preko znojnog čela.  - TIŠINA. - dreknula se jer su učenici stvarno bili nesnosni. Francisco je ispustio kratki kikot i lagano sam fangirl unutar moje glave. Mislim tko ne bi? Nije da se meni ovaj tip sviđa, ali mora se priznati da lik doista ima predivan osmijeh i da je zgodan. Pogledala sam u svoje ruke. Napokon je bilo tiho. - Ovako kako sjedite ćete raditi svoj prvi projekat. Pjesma o odnosu između vas dvoje. - rekao je i čula sam dosta uzdaha, neko se veselio ali sam se ja uplašila. To znači da ćemo provoditi dosta više vremena zajedno, a vjerujte mi, ja postanem čudna nakon nekog vremena. Grizem nokte, igram se sa kosom, tapkam prstima po stolu i mnoge druge čudne stvari. - U slučaju da se do prije par minuta niste ni znali, poradite na svom odnosu i napišite pjesmu o tome. - rekla je i pogledala sam nesigurno u Francisca. Učinilo mi se da čujem kako govori:'Hvala profesorka' ali nije zvučalo zajedljivo nego sretno. Ma nema šanse.. Pogledao je u mene i namignuo. Naslonio se udobno u neugodnu stolicu. Prošla sam rukom kroz kosu, dopuštajući joj da padne preko mog lica. Buljio je u mene i bilo mi je neugodno. Stavila sam ruku na pola mog lica, gledajući u papir ispred mene. Naime, nije dovoljno što imam kose zube i što su mi prva dva odvojena kao London od New Yorka. I nije dovoljno što nikada nisam stala u pravu veličinu odjeće. I kao da nije dosta što imam glupe smeđe oči a ne lijepe plave ili zelene oči, pa moram imati i pjegice. Pjegice koje prelaze od mog desnog preko nosa pa do kraja lijevog obraza. Predivno. 

- A da zavežeš kosu? Mislim.. ovaj uh.. - pogledala sam u njega. - Mislim, ovaj da ti ne pada preko lica.. uh.. - rekao je tiho i prošao rukom kroz njegovu smeđu kosu. Taj njegov prolazak rukom kroz kosu je bio i više nego seksi. - Mislio sam uh.. - ispustio je neki uzdah. - Mislim da si puno ljepša kada ne prekrivaš lice kosom.. Mislim imaš predivno lice. - rekao je i pogledao u svoje ruke. Je li on meni upravo rekao da imam predivno lice? Okej, on je pojeo nešto loše. Ili samo radi na našem odnosu da bi uradili projekat.

- Ako želiš ja mogu sama uraditi ovo, mislim.. ti se ne moraš mučiti. - prošaputala sam i igrala se sa jednim uvojkom ljubičaste kose. Odmahnuo je glavom brzo.

- Ne, ne.. Želim da ovo radim. Uh.. ovaj. Da, mislim bilo bi dobro da zajedno uradimo ovo. - rekao je i klimnula sam glavom, zatečena malo. Podigao je ruku i profesorica se nasmijala.

- Izvoli Styles, zar ne? - pitala je i Francisco je klimnuo glavom. Gledala sam ga krajičkom oka. Nisam htjela da misli da sam neka luđakinja.

- Koliko imamo da napišemo pjesmu i to? - pitao ju je i ona se nasmijala.

- Predivno pitanje mladiću. - rekla je skoro raspjevano. Francisco se nasmijao, ponosno. - Dvije puno sedmice. - rekla je i nasmijala se široko, hodajući do klupe. Pogledao je u mene. 

- Uh kada počinjemo? - pitao me je i nasmijao se lagano. - Mislim kada si slobodna? - pitao je. Htjela sam reći da sam slobodna svaki minute. Nije kao da imam neki privatni život. 

- Uh.. Pa danas imam uh.. nekih obaveza.. Sutra? - slagala sam mu. Oh Bože.. ugrizla sam se za usnicu. Shvatiće da mu lažem. Klimnuo je glavom.

- Vidimo se onda tada, Keri. - rekao je i namignuo mi. Namignuo mi? Imala sam osjećaj da sam se istopila. On je izašao brzo iz učionice, odmah poslije zvona. Spakovala sam polako svoje knjige i imala osjećaj da mi se i ruke i noge tresu. Dignula sam se sa stolice još šokirana. Promrljala sam svoje poznato 'đenja' i izašla iz učionice. Obrazi su mi gorili i znala sam da se crvenim kao neka debilka. Da li je to uopšte riječ? Pogledala sam malo u Francisca koji je pričao sa prijateljima kod njegovog ormarića. Bila sam blizu njih dok sam prolazila do svog ormarića. - Mah natjerala me je da sjednem sa onom Keri ili kako joj je već ime. - rekao je i ispustio uzdah. - Moram pisati pjesmu s njom. Koji peh. - rekao je. Imala sam osjećaj da mi je srce palo u stopala. Glupi glupan. Kako sam prolazila pored njih gurnula sam ga onako iz inata. Nije skontao da sam to ja, pa me je uhvatio jako za ruku. - MA ŠTA TI MISLIŠ KO SI TI? - dreknuo se i pogledao prema meni. Znala sam da sam ja kao neka antilopa ili već koja životinja. Strah mi se uvijek mogao uočiti u očima. Nisam htjela to reći ali sam morala.. Mama je već sumnjičava oko mojih modrica.