Zlatno pero-Prva knjiga

3.

Te veceri nisam htela da jedem,nego sam celo vece provela u svojoj sobi.Razmisljala sam o mnogim stvarima,pre svega o njemu.Znala sam da cu jednom da se zaljubim,onako ljudski,ali ni na kraj pameti mi nije bio Danijel.Nisam htela sebi to da priznam.Uostalom,ako se stvarno zaljubim u njega,ostacu slomljenog srca,jer je stariji i izgleda kao zreo covek,dok ja izgledam kao balavica.Verovatno me je tako gledao i zbog toga uvek i zadirkivao.Taman kad sam ubedila mozak da treba da spavam,na pamet mi je palo neko drvo i neki znak.U trenutku sam dobila onaj los osecaj.Mislila sam da sam pocela da sanjam,pa nisam dala nikakav znacaj tome.Na kraju,ipak sam zaspala misleci na Danijela.

Ujutru sam se probudila kao iz kome.Nisam mogla da hodam,noge su mi bile teske,a kad sam se pogledala u ogledalo,celo lice mi je bilo nateceno.Pretpostavila sam da je od spavanja,i pomilila sam se da necu zakasniti na posao.Spremila sam se u sisla u kuhinju.Nikog nije bilo unutra.Pogledala sam na sat,bilo je 9 i 30.Auuuu.Ako ne pozurim,stvarno cu da zakasnim.Pitala sam se gde je tetka,sve dok nisam cula njen glas u dnevnoj sobi.Vrata su bila zatvorena.Polako sam se priblizila osluskujuci,uvidevsi da nije sama.Lep,dubok,muski glas je tiho govorio.Taj glas bi prepoznala bilo gde.To je Danijelov glas.Sta ce on ovde.Napela sam se sto sam vise mogla,ne bi li cula sta on ima da kaze mojoj tetki.

,,Nisi trebala da dolazis Izabela,sve sam imao pod kontrolom"-Sta je imao pod kontrolom?I zasto ne persira mojoj tetki?Jel se oni znaju?

,,Ocigledno nisi.Lidija ju je vec "zamaglila".I gde si bio?"-Ma o cemu oni to?

,,Nemoguce,pazio sam na nju,svak..."-odjednom nastade tisina.Ponovo sam cula glas u glavi,verovatno tetkin.Nije valjda da nas prisluskuje?Brzo sam se ispravila i krenula nazad ka kuhinjskom stolu.Ocigledno ne dovoljno brzo.

,,Mala,da li znas da nije lepo prisluskivati,pogotovo ne starije"-samo kad me ti jos ne bi zvao mala...Usla sam u dnevni boravak.Vise mi je bilo neprijatno zbog Danijela,nego zbog tetke.Tetka me je gledala,pokusavajuci da shvati sta i koliko sam cula.Danijel je sedao nekako...kruto.I kako su oni uopste znali da sam ja ispred vrata?Bila sam maksimalno tiha.Danijel je stiskao vilice,i gledao u solju koju je drzao ispred sebe.Tetka je odlucila da nista ne prepusta slucaju.

,,Sta si cula!"-rekla je besno.Danijel je pogledao u nju,a onda zadrzao pogled na meni.Odlucila sam da i ja budem malo ljuta,jer ipak si ti dosla iz Amerike bez najave,a Danijel nema nameru da ti persira.

,,Dovoljno da znam da ste prisni,s obzirom da ste ti i Danijel na...ti"-pogledali su se sa nekom vrstom olaksanja.Tetka je ipak pocela da zuri u mene.Danijel ju je pogledao.

,,Nemoj Izabela,ubices joj psihu"-tetka je nastavila da zuri u mene,a ja sam imala osecaj kao da mi neko buta po glavi.Pocela je da me boli,pa sam se uhvatila,i glasno zajaukala.

,,IZABELA!"-viknuo je Danijel.Osecaj "butanja" po mojoj glavi je nestao,ali me je glava sad mnogo bolela.Danijel je ustao i seo pored mene.Spustio mi je ruke na ramena.Pogledao je u moju tetku koja je bezizrazajno popila poslednji gutalj kafe.

,,Sta se koj moj ovde desava,a?"-pitala sam,ali oboje su cutali.

,,Jel ste me culi,bre?"-sad sam vec bila opasno ljuta.Uopste nisam razumela sta se ovde desava.

,,Vodi je na posao"-rekla je tetka.Danijel je ocigleno i sam malo ljut,ustao i pokazao mi da ustanem.

,,Ne idem ja nigde dok mi ne objasnite sta se ovde desava!"-medjutim niko nije odreagovao sem Danijela koji me je uhvatio za misicu i poceo da vuce iz dnevnog boravka.

,,Pusti me!"

,,Prekini da se ponasas kao deriste"-rekao je tiho.Bila sam na granici da zaplacem.Ubacio me je u njegova kola.Nisam ni stvari stgila da uzmem.Seo je za volan,i izleteo iz naseg dvorista.Posto smo isli kolima,stigli smo do radnje za 5 minuta.Ovaj covek koji sedi pored mene...nije Danijel kog ja znam.Parkirao je ispred radnje.Bila je otvorena.Znaci da je Marko vec stigao.Jedna musterija je vec bila unutra.Taman kad sam krenula da izadjem,Danijel me je zaustavio.

,,Cekaj..."-sacekala sam,ali nisam htela da se okrenem da ga pogledam u oci.Shvatio je da sam pomalo povredjena,iako to nikad ni sebi ne bi priznala.

,,Gledaj...sve cu da ti objasnim..."-sad sam okrenula glavu ka njemu.

,,Ali ne mogu sad..."-opet sam je okrenula na suprotnu stranu.

,,Sofija,posle posla cu doci po tebe i odvescu te na jedno mesto,samo molim te nemoj da se ljutis na mene"-pogledala sam ga.

,,Zasto bi tebe uopste bilo briga da li sam ja ljuta na tebe ili nisam?"

,,Briga me je...Jer mi stalo do...tvoje bezbednosti"-gledali smo se par sekundi,dok sam ja shvatila da krije svoja osecanja.Na trenutak sam se obradovala,ali je ta sreca brzo isparila nakon sto sam se setila njegovih godina,pozicije...Pustio me je,i kada sam izasla iz auta,bilo mi ga je zao.Gledao je u mene.

,,Nisam...ljuta na tebe.Mozes da budes spokojan"-zatvorila sam vrata,a u staklu od radnje,sam videla da se nasmejao.Usla sam unutra.Musterija je vec bila usluzena.Krenula sam da objasnim Marku,ali on je samo odmahnuo rukom i reko da stavim nove cene na nekoliko stvari.Do kraja dana je sve bilo kao i svakog prethodnog.Mada sam imala neki osecaj,da mi zivot od sada,nece biti isti.

Zavrsila sam sa radnjom,i po dogovoru,sacekala sam Danijela.Marko je otisao,za zivo cuda nista ne zapitkujuci.Dok sam ga cekala osetila sam neciji pogled na svom temenu.Polako sam se okrenula u pravcu ulice kojom sam se ja vracala kuci.Imala sam sta i da vidim.Zena od pre neki dan je stajala naslonjena na banderu pomno me gledajuci.Gledala sam i ja nju dok glasovi nisu opet poceli da se pojavljuju.Nocas cu doci da te posetim.Ostavi prozor otvoren.Par sekundi sam izneverovala,a onda me je iz misli izbacilo sviranje Danijelovog bugattija.Okrenula sam se i usla u auto.On mi je samo rekao hej gledajuci u pravcu gde je ona zena stajala,pesnicama stiskajuci volan.Pogledala sam tamo,ali nikog nije bilo.Taman kad sam htela da ga pitam o cemu je rec on je dao gas i poleteli smo niz ulicu.

,,Ovo sto ces da sad da vidis i cujes...nece ni malo da ti se svidi"