Zlatno pero-Prva knjiga

1.

,,Ti se šališ sa mnom jel?"

,,Pa, ne baš"

,,Hoćeš da ti nabavim ovo sranje do sutra?"

,,Molim te...šta je to teško..."

,,Pa tebi nije teško kad si kretenčina. Ne znaš ni kako se ovaj posao zove"

,,Pa,mozda sam kreten,ali imam para."

,,Dobro onda, bogata kretenčina."

,,I tvoj posao se zove brbljiva prodavacica delova za automobile"

,,Bravo!"- idi više djavo te odneo.

,,Ah da, zaboravio sam..."-šta sad!?Pogledao se u ogledalo i poslao samom sebi poljubac.

,,Jaooj, kako si samo lep danas" - Neko se ovde očigledno sa mnom šali. Pogledao je još jednom u mene i namignuvši izašao napolje. Šta pokušava. Svaki dan dolazi,jer mu se navodno svaki dan kola kvare. A pošto vozi jednog lepog buggatija jedan deo košta koliko cela ova radnja! Radim preko leta u prodavnici za delove automobila, iako mi je želja da radim u nekoj biblioteci. Imam 16 godina, pa je dobro što i ovde radim. Zapravo, vlasnik je tatin dobar prijatelj, pa mi zato daje samo preko leta da radim, jer nemam radnu dozvolu a i nisam punoletna. Kad bi ga napipali, skupo bi platio. Roditelji su mi ono... matorci u svakom smislu te reči. NIkad ne razumeju, pa se trudim da ne govorim i ne objašnjavam. U školi sam za društvene nauke genije, dok, ovamo, kad radim matematiku,fiziku i hemiju naučnici se ili prevrću po grobu, ili umiru po drugi put. Zpravo, iz fizike sam toliko loša,da je Njutn do sada pao najmanje jos 10 metara pod zemlju. Roditelji se stalno brinu za mene, stalno me peglaju za onaj ,,dalji život", pa ako se sve vrti oko toga koji ću posao imati, za koga da se udam i radjam decu, onda živote i nisi nešto .Za mene život ima neka druga značenja. Sebe ni ne vidim kao nekog ko sedi u kancelariji i lupa po tastaturi, ne bi li napisao izveštaj koji mora da preda do popodneva, a koji mu je šef dao da napiše još pre dve nedelje. Ne. Volela bih da u životu budem nešto što podrazumeva slobodu. Eto. Hoću da budem slobodna.

,,SOFIJAAA!!"

,,Molimm!!!"- jaoj covece prepade me.

,,Dodji da mi pomogneš da otpakujem ove kutije... Crko da bogda ovaj što ih pakovao..."- ah, i taj Marko, tatin drug, kamo sreće da mi je on otac. Ponekad imam utisak da me on vise razume od oca i majke. Otisla sam u storage kako više volim da ga zovem. Marko je silovito pokušavao da pocepa jednu kutiju. Redjao je psovke, koje, kasnije moram da proverim da li postoje. Ostavila sam vrata otškrinuta, ako neko udje u prodavnicu,da ja to mogu da vidim. Mada, približavao se kraj radnog vremena. Ostalo je još nekih dvadesetak minuta. Prišla sam Marku i stavila mu ruku na rame. Pokazala sam mu da spusti kutiju i iz svog radnog odela izvukla skalpel.

,,Ovo je lakse, mozda, zar ne?"-blago se nasmejao. O ne! Sad će da mi priča kako je moj otac bio takav kad je bio klinac mojih godina.

,,Znas tvoj otac je pravio iste izraze lica kad je bio tako...pa kao ti..."-i evo ga. Prestala sam da ga slušam odmah nakon prve recenice. I tako dobrih dvadeset minuta on je mleo o tome kakav je moj otac bio, ja sam mu donela i drugi skalpel, da bi pored priče, otvarao i kutije. Pogledao je u sat i rekao da je bilo dosta.

,,Idemo, ovo ćemo sutra staviti na prodaju. Lepo je vreme napolju. Ti i ionako ostaješ svakog dana do kraja. Znaš, cenim to. Tako mlada a tako vredna."- to je u suštini, i bilo ono što sam ja htela da postignem. Da budem sposobna, da svaki posao pomalo, radim kako treba. U svemu da se oprobam. Onaj čovek od malo pre, onaj bogati idiot, Danijel, imao je takvu nekakvu vrstu posla. Bio je jedanaest ili dvanaest godina stariji od mene. Svi su pričali kako je završio fakultet, ali ja baš u to i nisam sigurna. Doduše, kad je hteo, znao je bude pametan. Ma sta..?Zašto ja njega sad hvalim?!Svašta. Može i doktor nauka da bude. Kreten je kreten. Zadirkivao me je od malena. Još kad sam krenula u prvi razred. Zbog toga sam ga najviše i mrzela. Gledala sam Marka dok zaključava vrata prodavnice. Uvežbao je to, pa mu nije trebalo mnogo. Ja sam išla u jednom pravcu, on u suprotnom. Zagrlio me je i tako smo se rastali. Sa malim rancem na ledjima, polako sam išla ka kući. Bila sam duboko u mislima. Razmišljala sam kako nikad nisam imala drugaricu koju sam mogla da nazovem najboljom. Za mene bi to bila ili bio neki stvor skoro isti kao ja, koji zna da se šali, i koji ni za živu glavu ne bi reko neku moju tajnu. To je sve. Opet, ima i onih koji pricaju: Moja ljubav, moja bestie, srce moje, jedina moja, I ista ta joj spava sa dečkom. I posle joj se izvini, i one posle ponovo budu bff, i onaj što je pravario joj opet bude dečko. Pa gde ide ovaj svet!? Baš u tom trenutku, gde je trebalo da skrenem za svoju ulicu, na ćosku sam se zakucala u neku ženu i prosula sam joj sve namirnice koje je nosila u rukama. Odmah sam počela da se izvinjavam i da skupljam ženi stvari koje sam joj prosula. I ona se savila i rekla da nije nista strašno.

,,Današnja omladina, ide ulicom, a ne razmišlja o tome gde id..."-zastala je u trenutku kad je njena ruka slučajno stala preko moje. Pogledala me je pravo u oci kao i ja nju. Imala je neku veoma čudnu boju ociju. Oči su joj bile, modro plave sa nekim braon mrvicama izmesanim sa tom plavom. Gledala me je, i odjednom su joj zenice prekrile celo oko. Tako brzo. ODJEDNOM! Trgla sam se iskreno se uplašivši. Ona je spustili glavu, klimala njome, nešto je sebi mrmljala u bradu, i naglo pokupivši sve stvari, ustala. I ja sam ustala, ali vidno šokirana. Još jednom me je pogledala, pomazila me po ruci i otišla. Ja sam nastavila dalje, okrećući se par puta za njom, ali, ona je verovatno skrenula iza ćoska, i nisam je više videla. Zamišljeno sam nastavila ka kući, kao i pre toga, samo što sam sad razmisljala o ovoj ženi. Ima nešto u vezi nje. Čim sam ušla u kuću, majka me je napala i počela da priča nešto, a ja je ništa nisam razumela.

,,Kevo,ajde malo sporije to, ništa te ne razumem"

,,Čekaj samo da vidiš šta imam za tebe".