Zlatno pero-Prva knjiga

6.

,,Bolje je sad,ali idalje nisi zavrsio"-rekao je Danijel smeskajuci se.Ne mogu da verujem kolika je stoka.Ne mogu da verujem koliko sam ja veca stoka sto sam uopste pomislila da mogu bar malo da mu se svidjam.Ljubav koju sam do tog trenutka drzala u sebi,pretvorila se u bes.

,,Dakle,prica jos nije gotova"-rekla sam.Teodor je spustio Mariju na krevet i seo kod njenih nogu.Danijel je seo u fotelju.Brisao je usta dok su mu se ruke vidno tresle.

,,Ajde da vidimo tvoja pitanja za ono sto smo do sada rekli"-rekao je Teodor.

,,Hmmm,pa...ima ih mnogo"

,,Dacu ti odgovor na svaku.Zarekao sam se da kad ti ovo budem govorio,da necu govoriti nista sem istine i da necu vise nista da drzim kao tajnu"-nastavio je odlucno.Sada ce da vidimo koliko iskren mozes da budes.

,,Pre svega,kome si se zarekao"-vise mu nisam persirala.Dojadilo mi je i to i ova situacija u kojoj sam se sad nasla.

,,Kraljici"

,,Kakvoj kraljici?"-pitala sam zainteresovano,setivsi se da mi je Marija rekla da sam princeza.

,,Nasoj...i vasoj...tvojoj..."-odjednom svima je postalo neprijatno.Videlo se.Mada meni nije,jer nisam znala o cemu govori.

,,Mojoj..."-Teodor je cutao,a ocnjaci su mu se jedva malo pokazivali.Kako to da ja to nikad nisam primetila.Napetost je sad postala prevelika.

,,Tvojoj majci"-rekao je konacno.

,,Mojoj majci...Mirandi?"-Danijel se nasmejao i prosao prstima kroz kosu.Marija samo sto nije rekla jadnicak.Teodor,ocigledno nije znao kako to da mi kaze.

,,Reci,molim te Teodore,porasla sam uz vas,da nikad nisam primetila da ste...cudni,ne znam kako to da nazovem"-suze su mi ponovo navirale na oci.Danijel je ponovo vratio onaj izraz lica kao da hoce da me zagrli,samo sto mu ja to ovog puta ne bi dozvolila.Umesto njega,pored mene je seo Teodor,i uzeo moju ruku u njegove.

,,Ne draga,tvoja prava majka...Izabela"-ostala sam zgranuta.Sta ovi ljudi meni rade?Zasto su me doveli ovde?Zasto mi pricaju ovakve nebuloze?Moja tetka...ne...moz...ne mogu...da mislim.Sasbim nesvesno sam pocela da pricam.

,,Izabela...tetka Izabela...meni...majka"-u tom su mu dve suze pale niz obraze.Tako mi je zao,morala sam,nisam znala sta cu...Cula sam njen glas u svojoj glavi.Znala sam sad i zasto.Plakala je,jaukala,ne znam ni ja...Ja sam zarila glavu Teodoru u prsa,i pocela glasno da placem.Nikad u zivotu nisam tako plakala.Cela dnevna soba je postala ispunjena mojim jaucima,cvilenjima...Teodor me je samo drzao i mazio.Marija je iako nemocna,pocela i ona da place.Tiho,ali opet nekako tuzno.Danijel je nabio glavu u ruke.Tako je bilo dobrih desetak minuta.Onda sam se malo pribrala,ali sam i dalje plakala.

,,Z...znaci da m..meni...Mi..Miranda i D...Den ni...nisu rodi...telji"-to su bile najteze reci koje sam izgovorila u zivotu.Teo je odmahnuo glavom.Ja sam smrktala.Iskvasila sam mu majcu od suza.Nisam znala da sam uopste u stanju toliko da placem.Obicno sam mrzela kad neko place,jos gore kad ja to radim...ali sad...sad je bilo nesto skroz drugacije.Teodor me je uhvatio za glavu i poljubio u celo.

,,A..moj pravi otac...da li njega znas?"-rekla sam nadajuci se da je odgovor da.Klimnuo je glavom.Obradovala sam se.Na trenutak.

,,Nazalost,o njemu niko nista nije cuo vec godinama,nakon sto su napali Jaktabor,mesto odakle potices.Borio se da spase tvoji majku i tebe,ali su ga zarobili i...vise ga niko nikad nije video"

,,Jaktabor,gde je to?I ko ga je zarobio?Kako je izgledao moj otac?Kako se zvao?"-opalila sam ko iz topa.

,,Jaktabor,mesto u Americi,Kalifornija,tacnije...kalifornijske sume.Blizu jednog gradica Frimonta.Tvoj otac se zvao Bazil,bio je francuz,tacnije njegova majka,tvoja baka Nadia.Samo njeno ime je znacilo ona koja se nada.Bazil je sa druge strane bilo kraljevsko ime.Njegov otac je umro par godina nakon sto se on rodio.Ali i pored toga,odrastao je uz ljubav koju mu je Nadia bezuslovno davala.Bio je prelep mladic,Sve zene su ga htele,ali on je hteo samo jednu.Izabelu DePont.Luda je bila njihova ljubav.Nadia se nije slagala sa tim da se oni vencaju.Jeste da je i ona bila vestica,ali je proterala svoju porodicu daleko od sebe,ostavsi da zivi sama sa svoji slugama.Uprkos Nadiinom protivljenju,vencali su se.Uskoro su dobili i kcer,Sofiju,tebe,koja si inace dobila ime po prababi.Nadii je to malo rastopilo srce.Medjutim nisi imala ni sest meseci kada je Bazilov stric,Leon,brat tvog dede, napao podzemne kraljevse pecine.Tada je tvoj otac bukvalno natero tvoju majku i Nadiu da napustite pecine sto pre.Izabeli je to tesko palo,ali je ipak otisla.Zivela je skrivena u maloj kucici sa Nadiom i tobom.Sve do jednog dana.Nadia je preminula.Ona je dala trudnoj zeni,Orani tebe,rekla joj da ode na Balkon u zemlju Srbiju,kod svoje sestre ubedjena da te niko nece naci.I nije.Sve do sad."-Danijel je na ime Orana,toliko jako stisnuo vilicu da sam mislila da ce mu u jednom trenutku puci.