Zlatno pero-Prva knjiga

17.

Vec prolaze dani.Bila sam uzasno nestrpljiva.Sve sam teze kontrolisala bol u grudima,koji sam konstantovala da dolazi kad mi je neko osecanje pojacano.U ovoj kuci sam samo ja jos uvek bila pod kontrolom.Jedva,ali ipak.Diara je neprestano plakala,izbegavala me,Erina je bila skroz odsutna na treninzima,kad kad bi pocela da prica o Marseloni,onda bi I zaplakala,a ja to nisam mogla da gledam.Izabela je postavila nekog novog za sefa obezbedjenja.Stalno su suskali o tome,nisam mogla a da ne izdrzim da ih ne prisluskujem.Zaklina je najvise vremena provodila pored Marselone,meni I Diari su najmanje davalo da ulazimo.Ja bih se nocu usunjala u njegovu sobu I mazila ga po celu.Nije imao snage ni da se smeje.Kakva je ovo bolest jebote?Zamisljala sam da li ima slicnosti sa kancerom ili nesto tako,ali sve sto sam nasla,uvek je pisalo da se covek izgladnjuje,da su najbolje supe I voda.Ma da.Onda bi sudbina bila potpisana.

Plan sam vec razradila.Iskoristicu sto su svi rastrojeni.Rizikovacu,makar me kostao I taj zivot.

authors part

Nije se ni sum cuo.Sve je utihnulo.Cak su se I zvezde sklonile.Kao da nisu htele da mu smetaju.On se,jadnik,borio sa osecanjima koje nikada nije izbacio.Jos kada ju je pre par meseci video...prava zena.Pakovala se da ide negde.Nadao se da je otisla zauvek.Uvek je bio tu iznad nje,pazio je,bio njen andjeo cuvar...a ona...nikad to nije znala.Molio se jedno vreme da nadje drugog,ali znao je da je uvek volela samo njega,da je samo njemu mogla da poveri sve strahove,samo njemu da legne na grudi I prica o svojim osecanjima.Samo je njemu verovala da ce da je zastiti,da ce da je voli,a on je otisao.Zauvek.Nikad se nije vratio.A opet,u drugu ruku,bio je tu.Premda,nije bio to onaj isti covek kog su zarobili.Zivot kojim je sada ziveo,naterao ga je da se promeni.Zapravo,oni hladni zidovi kule Jaktabor su preneli svoju hladnokrvnost I nemarenje na njega.Pobegao je odatle sa svojim najvernijima.Imao je pomoc od svog prijatelja Anje,koji je bio jedini slobodan vampir,njemu veran.Druge je pustio da zive zivot normalno,ako je to ikako moguce.Zaduzio je svog brata bez krvi da pazi na njegove voljene.I tako sada,hara medju tamnim stablima,trazi plen,kao I balans izmedju vampirkih cula I vesticjih moci.Sta mi je ovo trebalo?Mislio je.Odustao je brzo.Nije bio raspolozen za lov.Vratio se u selo.Par njih se naklonilo kad je naisao.Svi ovde su mu bili verni.Svi koji su iz Jaktabora nabasali na Vecite tame,bili su sada ovde.Nevoljno im se osmehnuo I usao u kucu.Nije bila nesto Bog zna sta,ali je bar bila topla I udobna.Taman za njega.Samo sto je seo u fotelju,neko je pokucao na vrata.

,,Da?"-vrata su se otvorila uz blagu skripu.Unutra su usla dva coveka,jedan veoma zabrinut drugi veoma zbunjen.

,,Sta je sad?"

,,Flejme...Kaliopi te zove..."-rece ovaj uplaseni.

,,Koto,rekao sam ti da me ne uznemiravas zbog gluposti..."

,,Nije glupost Flejme"-ubaci se ovaj drugi-,,I sam znas da Kaliopi zove samo kad je potreba za to.Verovatno bi trebalo da je poslusas...bar malo"-Flejm je prevrnuo ocima.Kaliopi je bila matora vestica,koja nije imala vesticje moci,nego je bila obicna vestica koja gleda u tarot karte I koja mu je kucu par dvaput posejala pirincem.Nije je voleo jer mu je uvek govorila stvari koje mu se nisu svidjale.Svaki njihov razgovor bi se zavrsio tako sto bi Flejm udario sakom o sto ,a Kaliopi bi postala jako uznemirena.Tako bi se izbegavali par nedelja,i onda ponovo.Ne zna ni zasto je drzi ovde.Poslednji put mu je rekla da ce njegovi potomci doci po njega,i da ce ocistiti tamo oko njih,ali on je odbijao da prihvati cinjenicu da ce jednog dana stvarno videti svoje dete kako stoji ispred njega I naziva ga ocem.Slobodno mozemo reci da se plasio,samo sto nikad nikom ne bi priznao.

,,Dzulijane I Koto...recite joj da sam umoran I da cu za nju to uvek da budem,a navraticu nikad"

,,Flejeme..."

,,Nemoj ti meni Flejme!''-povisio je ton.Koto je zacutao,ali je Dzulijan nastavio da se raspravlja.I taman kad je svadja dobijala na tenziji,a Koto se spremao da razdvaja ovu dvojicu na vrata je uletela Kaliopi.

,,Ma sta oces bre!Rekao sam da necu vise nikad da ti dodjem,koji deo nisi razumela!?"

,,Vici ti koliko hoces,ali vukovi ce ti rastrgnuti dete ako se ne prizoves pameti"-rekla je Kaliopi smireno.

,,Ma sta seres bre?"-odvalio je na francuskom da ne bi uvredio Kaliopi.

,,Ne serem...nego ti kazem...ovde je...ako je ne spasis,ostavices nas bez jedine nade za tim tvojim "bolim zivotom"-Moze se reci da mu je para izlazila na usi.Nije hteo da prihvati tu cinjenicu,jos uvek nije bio spreman.Ne,ne jos uvek.Besno uzdisuci izleteo je napolje.

,,Surbin!Leila!".Pokorno su stale ispred njega.

,,Da gospodaru?"

,,Idite...dovedite mi je....zivu."