Zlatno pero-Prva knjiga

4.

Oboje smo cutali.Jedino sto se culo bio je rad motora njegovog automobila.Doduse,ne glasan,ali opet cujan.Danijel jel zazirao od svakog coska,stalno gledao u retrovizor,a poneki put i u mene.Ja sam,sa druge strane,pokusavala da shvatim gde me tacno vodi.Izasli smo iz grada i nastavili put ka sumi.Okej,tip koji me je od malena zajebavao,koji je jedanput hteo da me udavi u snegu,tip koji ima lovu,kola i obezbedjenje je odjednom postao dobrica,dosao u moju kucu i drao se na moju tetku bez pardona,i jos me sada vodi u sumu.Ne,nema nista cudnog u vezi toga.Kada sam videla da ne planira da negde stane,pocela sam.

,,Gde me vodis Danijele?"

,,Videces"-rekao je ni ne pogledavsi me.

,,Nisam se javila mojima"

Tvoja tetka verovatno zna gde si"

,,Kako to mislis ,,verovatno"-pokusavala sam da ga isprovociram.On je samo udahnuo duboko i polako usporio.

,,Dobro....doslo je vreme kad vise nemas pileci decji mozak i kad...pa slobodno mogu da kazem,moramo da te uvedemo u ovu igru jer si nam prakticno jedina nada"-gledala sam ga sa interesovanjem,mada i sa umerenom dozom straha.

,,Sta...aaaaa...okej,uspori.O kakvom poslu i kakvoj nadi je rec?"

,,Sta kazes da sacekamo da dodjemo na odredjeno mesto,pa cu onda da ti odgovorim na svako pitanje...a kakva si...i pitanje tog pitanja"

,,A jel,a kakva sam ja to izvini?"

,,Lepa"-zacutala sam.Nisam mogla da verujem da mi je Danijel ovo rekao.Ne mogu da kazem da mi nije prijalo.Ali opet,ljudi...Danijel.To..to...stvorenje.Videla sam da mu je postalo jako neprijatno zbog ove njegove nepromisljene reci,pa sam resila da olaksam malo i sebi i njemu.

,,Bolje bi ti bilo da se ovo isplati"-mlako se nasmejao i pokazao mi prstom pravo.Pogledala sam i ostala bez daha.Isplatice se.U susret smo isli vili kakvu jos nikad nisam videla.

                                                                      .                     .                     .

Par trenutaka sam cisto blenula.Sad znam kad neko kaze da mu je vilica pala do poda.Vila je bila,ono...ogromna!Bila je dosta zavucena,i put kojim smo prethodno presli je bio jedva sirok za jedan auto.Danijel je podigao glavu i...ucinilo mi se da njuska.Donja usna mu je bila malo nabijena na dole,a oci su mu poprimile neku...bas svetlu boju.Gutao je pljuvacku malte ne na svaku drugu sekudu.Onda je duboko udahnuo i okrenuo mi ledja.

,,Danijele,jel ti dobro!?"-samo mi je mahnuo rukom da se sklonim.

,,Bice njemu dobro"-zena,ili bolje receno devojka,u najobicnijim farmerkama i majci je stajala iza mene.Bila je bleda kao krpa.Ustvari bila je bledja.Toliko bleda da se ustvari providela.Izgledala je veoma krhko.Ja sam se za trenutak uplasila.Ona se trgnula videvsi to.

,,Nemoj molim te da me se plasis"-u redu,zasto me molis?

,,Ko je tebi rekao da smes da izadjes"-napokon se oglasio Danijel.

,,Pa smem valjda da izadjem u dvoriste!"-a da,sad mi je bilo jasno.

,,Nemoj ti da se deres na mene,mala...znas!"-ova devojka nije mogla da bude starija vise od dve godine nego sto sam ja.Premda,Danijel i ona su izgledali veoma prisno.Na trenutak sam osetila neki osecaj koji...mi se nije svideo.Nakasljala sam se da bi prekinula njihovu prepirku.Oboje su me pogledali sa facama ,,A da i ti si tu".Sve ovo me je malo zabrinjavalo.Da ova devojka nije izasla,verovatno bi pocela da bezim.Zabacila je kosu pozadi,umalo ne isteravsi Danijelu oci.Te lepe oci.Prisla mi je i pruzila ruku.