Zbog tebe ✔

Nemoj

Što sam bliže, nervoza se sve više gomila u meni. Pozvonila sam na vrata njegovog stana. Naravno da niko ne otvara.
Niki, idiote. Spavaju kao i sav normalan svet.
Koraknula sam da odem, ali čuo se ključ u bravi i teška smeđa vrata su se tromo otvorila.

,,Niki?" Koliko čudo i iznenađenje može biti to što mi je baš on otvorio?

Kad sam ga ugledala onako sanjivog, razbarušene kose, umornog izraza lica i kad sam se setila da trebam da mu slomim srce... Prestala sam da dišem. Svako pomirenje s istinom dok sam išla prema njegovom stanu, svako ubeđivanje sebe da je ovo ispravno, isparilo je.

Kada sam ga videla pred sobom, dečka koji je toliko mnogo učinio za mene, za kog bih ja toliko toga učinila, jednostavno... Srce mi je stalo.
Šta ja ovo radim? Zašto sam bila toliko glupa da sam i pomislila da ću uspeti da odem bez ikakvih osećanja? Kao da sam zaboravila šta osećam.
Prvo ću sebi da slomim srce, pa onda njemu. Svaki govor koji sam smislila u glavi, nestao je. Oči su mi se vlažile i suze su se skupljale u njima.
Ne mogu ja ovo...

,,Niki? Jesi li dobro?", sve vreme me je zbunjeno gledao. Jedva čujno je prošaputao to. Nisam mogla da se suzdržim. Ne mogu samo tako da ga pustim...

Onaj lik bezosećajne osobe koji sam se trudila da održim na površini je nestao. Samo jedan njegov pogled ga je ubio.
Izleteo mi je jecaj. Nisam ni bila svesna da plačem. Uplašeno me je gledao i bez reči me uvukao u kuću. Zatvorio je vrata i zagrlio najjače što je mogao. Znam da jeste. Koliko samo volim ovakve njegove zagrljaje...
Koliko samo volim njega...

,,Niki, pogledaj me."
Boli me svaka njegova reč. Kao da mi iznova i iznova probada srce. Sutra mu neću čuti glas, a ko zna da li ću ga možda više ikada videti.

,,Niki, pogledaj me!", tiho, ali strogo je podviknuo i uhvatio me za bradu. Sklopila sam svoje kad sam susrela te njegove najlepše oči na svetu.

,,Smiri se... Tu sam." Zabila sam glavu u njegove grudi. Znam da mu ništa nije jasno. Mazio me je po glavi bez ikakve predstave da bih ja njega trebala možda da tešim...

,,Reci mi šta se desilo. Zašto plačeš, dođavola?!" Samo sam ga stegla oko struka. Sve pametne reči su mi isparile iz misli.

,,Zapamti samo... da te volim", jedva čujno sam prošaptala.

,,Niki, plašiš me", promrmljao mi je u kosu.

,,Dilane, selim se." Čvrsto sam stegla slepljene očne kapke, nadajući se njegovoj što boljoj reakciji. Ako u ovoj situaciji uopšte i može da bude dobra...

,,ŠTA?!", bukvalno je dreknuo i odmakao se od mene, držeći ruke na mojim ramenima.

,,Otkud to? K... Zašto?! Sve je išlo na bolje... Kako odjednom da se seliš?!", izbezumio se. Video mu se strah u očima. Ne mogu da opišem kolikom brzinom mi srce gori što znam da neće biti dobro posle ovoga.
Ujela sam se za usnu.

,,Ne znam... Ne znam ni gde idemo, ni kako je došlo do ovoga... Samo sam izletela iz kuće kada su mi rekli. Ali..." Nisam mogla da zaustavim suze. Ubiću ga, a i sebe budem li ovo izgovorila naglas. Ali, to je prosto činjenica s kojom ćemo morati naučiti živeti kad-tad. Ovako će biti najbolje za sve.

,,Ovo je kraj za nas."

Pogledala sam ga u oči. Njegov zatečeni izraz lica govorio je više od milijardi bilo kakvih reči.
Disanje mu je bilo plitko, a onu rumenu boju obraza, zamenila je neka sivkastobela. Ne mogu da ga gledam takvog...
Otvorio je par puta usta da kaže nešto, ali samo vazduh je izlazio.

,,Niki... Ako je daljina problem, nemoj zbog toga da radiš ovo. Dolaziću da te posetim. I ti ćeš mene. Biće sve u redu! Usp..." Prekinula sam ga, nemoćna da više slušam obećanja za koja znam da neće biti ispunjena.