Zbog tebe ✔

Izdaja i spasenje

Kris

Istrčao sam na ulicu i čučnuo, s rukama na licu. Proklet bio Vilijam, uvek nešto pokvari. Nisam mogao da se suzdržim te sam vrisnuo. Kako je samo tako glupa. To je on i hteo; da mu poveruje i da nas rasturi.
Otišao sam do svojih kola te krenuo, pa gde me put odvede...

Naravno da sam se našao pred Ranelinom zgradom. Koji sam ja kreten.
Nagnuo sam glavu na volan.
Zašto me, ama baš svaki put, put odvede ka njenoj zgradi? Svaki put kad je teško? Počeću da mislim da me samo trpi iz sažaljenja...

Čulo se kucanje od staklo. Kao oparen sam digao glavu. Baš ona je stajala kraj auta i gledala me kroz prozorsko okno suvozačkih vrata. Blago mi se osmehnula i ušla u auto.

,,Otkud ti ovde?", gledala me je ispitivački.

,,A ti?"

,,Možda živim ovde?", pogledala me je kao da sam pao sa kruške. Možda i jesam...

,,Šta je bilo, Kris?", ozbiljno me je upitala očekujući da ne okolišam više.

,,Ništa nije bilo..." Ne želim da misli da dolazim kod nje samo kad mi se desi nešto ili kad mi treba neko da mu se poverim.

,,Ne bi ti dolazio za bezveze ovamo", rekla je te se kratko nasmejala.

,,Došao sam možda da posetim najbolju prijateljicu." Digla je obrvu i gledala me u fazonu: ,,stvarno? Nisi mogao da slažeš ništa bolje?"

,,Nemoj, molim te, misliti da kod tebe dolazim samo kad mi se desi nešto... Jednostavno, ti si prva osoba kojoj bih sve rekao", u očajanju sam priznao te smetâo pogled.

,,Znam", rekla je posle kratke pauze.

,,Hajdemo kod mene."
Uzdahnuo sam i izašli smo iz auta.

Legao sam na njen kauč kao što pacijenti legnu kada dođu u posetu psihijatru, a ona je sela na stolicu preko puta mene.

,,Šta se tako strašno desilo?"
Pila je čaj i gledala me preko oboda šolje.

,,Niki i ja smo se gadno posvađali. Čak mi je i lupila šamar. Sve to zbog Vilijama."

Mislim da je tad izbljuvala sav čaj koji je popila. Okrenuo sam se ka njoj, a šolja je bila na stolu dok je ona brisala ruke o sebe.

,,Zašto zbog njega? Kakve on veze ima?" Sve što sam mogao da primetim jeste da me nije gledala u oči.

,,Onda kada smo se vraćali, u kolima me je pitala da li bi mogao da nekako pomognem Vilijamu. Pričali smo već jednom o tome i tad smo se prvi put posvađali. Branila ga je sve vreme. Bojim se da joj se možda sviđa... Zato sam i dobio šamar." Nisam ni završio, a ona je preusmerila pogled na mene i dreknula:
,,ŠTA?! Jesi li ti, dečko, bolestan?!"

Mogao sam da pročitam bes u njenim očima. Uspravio sam se.

,,Ranel, optužila me je da sam seronja koji brine samo za sebe! Da sam sebičan! Zbog njega! Stala je na njegovu stranu! Umesto da zaboravi na to, kao sav normalan svet, ona hoće njemu da pomogne! Pa ko još pomaže poremećenom dečku koji te je oteo?! Njemu ni ludnica ne bi pomogla a kamoli ja!", završio sam svoju malu odbranu sav vreo u licu.

,,Dobar čovek pomaže", rekla je prekorno, gledajući me suženih očiju kroz trepavice.

,,E pa, našla je na kome će izražavati dobrotu", promrmljao sam više za sebe, ali dovoljno glasno da čuje i ona. Ustala je sa stolice i sa šoljom u ruci krenula u kuhinju.

,,Znaš, Kris, nekad stvarno ne znam koji je tvoj problem. Ne znam kako možeš biti tako... glup", podigla je prst u vazduh slažući se sa tim što govori.