Zbog tebe ✔

Ono što sam čekala

Zovem ga već jedno deset puta. Dovraga, Kris...
Javila sam mami porukom da ću doći kasnije kući. Produžila sam u pravcu njegove kuće...

Lupam kao manijak na vrata njegovog stana. Sad me već ozbiljno nervira. Ako mi ne otvori milom, ja ću ih otvoriti silom. Ne razumem ga. Koji đavo se uopšte naljutio?!

,,Dete, šta radiš to?" Neka baba je stajala na vratima susednog stana i u neverici me gledala.

,,Ovaj, ništa... Izvinite." Zamlatila je glavom i vratila se u svoj stan.

,,Kris, kunem ti se, ne otvoriš li ta prokleta vrata..."

U tom trenutku me je zapljusnula svetlost i videla sam njegovu siluetu ispred sebe.

,,Odustaješ li ti ikad?" Iznenadila sam se na njegov ton. Hladan i oštar. Pogledala sam ga s nevericom, a on se sklonio s vrata. Ušla sam u stan zatvarajući vrata za sobom te krenula za njim.

,,Zašto si samo onako odjurio? Šta sam pogrešno rekla ovaj put?"
Okrenuo se, a ja sam se sudarila s njegovim grudima i umalo pala. Zadaviću ga, tako mi svega...

,,Šta si rekla? Pa, razmisli malo. Promućkaj tom tvojom glavicom", ironično je govorio.

,,Da znam zašto, ne bih sigurno dolazila ovamo!" Suzio je oči. Mrzim kad me gleda kroz trepavice.

,,Problem je što nemaš poverenja u mene." Telo mi se ukočilo na ovu rečenicu. Ne znam šta me je više zaplašilo. Njegov ton ili to što je rekao.

,,Kako nemam? Šta pričaš?", moj glas se nije ni čuo kraj njegovog.

,,Šta ti je bilo danas?" Sad mi je bilo jasno čemu sve ovo. Ćutala sam i nisam mogla da ga pogledam u oči. Naravno da mu neću reći šta se desilo sinoć. Sigurna sam da bi istog trena otišao do Vilijama i ubio ga. Da li od batina ili stvarno, to već nisam sigurna. Neću da izazivam Treći svetski rat...

,,Vidiš?!", isfrustrirano je prasnuo, a ja sam se trgla.

,,O čemu da pričamo onda više?!"

,,Ali nije se ništa desilo! Ne znam zašto me toliko napadaš! Posvađala sam se nešto sa mamom! Eto, jesi zadovoljan?!" Osećala sam kako mi se obrazi žare. Krv je buktila u mom licu. Gledao me je pomalo odsutno. Najviše sam želela da mu lupim šamarčinu...

,,Šta sad ćutiš?" Spustio je pogled i uzdahnuo.

,,Izvini... Znam da sam kreten." Krenuo je ka kuhinji, a i ja za njim. Prišla sam mu i podigla mu glavu da bude u visini s mojom. Pogled mu je sad već bio tužan.
Kris... Ne čini ovo još težim nego što jeste. Posebno kad nisi ništa kriv...
Približila sam mu se i stopila usne sa njegovim. Automatski me je privukao za struk i produbio poljubac. Obožavam kada to uradi.

,,Kris... Ne želim više ovako", tiho sam dodala kad smo se odvojili.

,,Na čemu smo mi?" Uzdahnuo je i spojio nam čela. Nije me gledao u oči.

,,Šta ti misliš?" Pogled mi se sreo sa njegovim.

,,Ja... Želela bih..." Sladak osmeh mu se raširio licem.

,,Stvarno?", tiho je prošaputao.

,,Ma nestvarno! Ljubim se sa tobom iz dosade!", sarkastično sam uzviknula, a on me je kroz smeh privukao u zagrljaj. Prihvatila sam to i obmotala ruke oko njegovog vrata, a nos zabila u njegovu majicu. Kada mi je informacija doprela do mozga...

,,Čekaj", blago sam se odmakla.

,,Jesmo mi sad stvarno zajedno?" Zabacio je glavu malo unazad i gledao me smejući se u fazonu: ,,stvarno me to pitaš?". Nasmejala sam se njegovoj faci i privukla ga u poljubac.