Zbog tebe ✔

,,Nije se desilo ništa što nije trebalo."

Za sve to vreme...

Kris

Naglo sam zakočio pred vratima njene kuće. Izleteh iz auta uz jaku lupnjavu vratima. Nestrpljivo sam pritiskao zvono premeštajući se sa noge na nogu. Njena sanjiva majka mi je otvorila vrata dok je trljala oči dlanom. Koliko puta sam joj uveče banuo na vrata, pomisliće žena da sam neki bolesnik.

,,Kris? Št..."

,,Gde je ona?!" Uznemirenost se sve više širila i nisam mogao da pomognem sebi. Preneraždno me je pogledala.

,,Šta se desilo? Nije ovde. Zar ni..."

,,Gde je onda?!", već uspaničeno sam počeo da histerišem. Nadao sam se da će biti kući. Dođavola.

,,Ne znam." Još jedno 'dođavola' mi je napustilo usne i krenuo sam užurbano prema svom automobilu.

,,Kris!" Okrenuo sam se ka ženi koja mi je bila poput druge majke. Njene oči su me preplašsno gledale. Nisam bio siguran da li su suzile ili je to bilo samo zbog uličnog svetla.

,,Molim te, pogledaj okolo, valjda je tu negde. Rekla je da ide na rođendan kod Ranel. Pogledaj tamo prvo i vrati je kući, preklinjem te. Već je previše kasno", zabrinuto je rekla, a ja sam već palio kola. Klimnuo sam glavom na njene reči na šta se osmehnula te pritisnuo papučicu za gas. Razbijao sam glavu gde bi mogla biti dok sam vozio po gradu. Može biti bilo gde. Hajde, Kris, misli! Gde je uvek išla kada bismo se posvađali ili kada je bila tužna?

Niki

Opet ovaj vražiji osećaj.
Nije isto, ali kao da se istorija ponavlja.
Mislila sam da neće doći do ovoga. Mislila sam da će sve biti drugačije. Ako ne sve, onda barem većina.
Možda sam ovo i ranije trebala da uradim...
Nedostaje mi. Prokleto mi nedostaje. Najgore od svega je što se bojim da ću ga zauvek želeti, a da ga više ni u jednom trenutku neću imati kao svog.
Nisam ga ni dugo videla. Njegovo lice na slici deluje... Nekako nestvarno. Kao da ne postoji. Ne može da se poredi sa osećajem kad stoji ispred tebe. Moje ruke oko njegovog vrata... Šta ako ostanu samo lepa uspomena?

Ovo nam je najlepša slika. Na onaj proplanak smo često odlazili.
Hoću li i ove uspomene pretvoriti u pepeo? Rešiti ih se za ceo život? I dalje mi je neshvatljivo da smo završili za sva vremena.
Primičam plamen upaljača ivici fotografije, ali neka unutrašnja ili viša sila mi ne dozvoljava da ih skroz spojim. A ja nemam snage da se borim protiv te sile. Nemam snage da je spalim. Nije isto kao pre, nije ni približno. Izgleda da ću ipak biti onaj idiot koji stoji sa strane i nesrećno voli. Ali zašto? Koja je svrha toga? Neka mi neko prokleto objasni...

,,Niki..."

Kao kroz maglu čujem dozivanje svog imena. Postaje sve bliže, a sa dodirom na mojoj koži i sve realnije. Otvorila sam oči, ali sve mi je bilo mutno. Tamno drveće se treslo kao i tlo poda mnom. Videla sam samo siluetu, ali mislim da i nju sanjam. Nema nikoga ovde, sama sam...

,,Niki", jasan glas mi je zaparao ušne kanaliće, a moje srce je preskočilo jedan dug otkucaj.

Kris

Bože, da li je ono ona?!
Skrivena je među lišćem žbunja i u senci mraka. Nisam je prepoznao isprva, ali onakve patike ona ima. Pritrčao sam joj i spustio se do nje.
Izgleda... Drogirano. O Bože, samo da nije to. Nije me konstatovala ni kad sam stao ispred nje. Udario sam je blago po obrazima par puta, ali nije odavala nikakve znake života. I kroz mrkli mrak mi se činila jako bledom. Diše, ali usporeno.

Ubiću te, Niki, kunem ti se, ako si ovo uradila zbog mene. Sve više panika počinje da preovladava u meni, a s tim mi i glas sve više drhti. Ako se predozirala, biće problema.