Zbog tebe ✔

Konačna odluka

Pisac

Iz Nikinih usta se samo omakao dug i nekontrolisan izdah. Gledala je tupo negde dole, ka podu. Ja sam njoj povredila nekoga...
Nije mogla da se povrati od svih reči koje su joj sasute u lice.
Ovo kao da je neki grozan košmar, a ne stvarnost.
Nikina mama je odlučila da završi tu... Šta god to bilo.
Dosta je bilo vređanja.
Po Nikinom licu se videlo da će uskoro eksplodirati.

,,Ranel... Molim te, napusti objekat", ne preterano drsko, ali pomalo zapovednički joj je naredila starija žena. Ranel ju je promatrala suženih očiju, a zatim izašla uz glasan tresak vratima.

Nije mogla da izdrži više, pukla je. Kolena su joj popustila i našla se na patosu. Pustila je suze da se izliju. Gotovo sve brane su joj popucale.
Majka je hitro čučnula kraj nje, i ništa ne govoreći, samo ju je zagrlila. Glava joj je klonula na njene grudi koje su se zbog zabrinutosti brže pomerale. Milovala ju je po kosi dok je ova plakala. Nije mogla da se zaustavi.

Shvatala je da jednim delom jeste kriva za ovo što joj se dešava, ali nije morala da popije tako brutalne i bolne reči.
Baš toliko nisam zaslužila...

Majka joj je sklanjala kosu sa lica dok je ova pokušavala prigrabiti malo vazduha i doći k sebi. Malaksalost je sve više počela da je obuzima. Glava joj je pulsirala.

,,Niki... Ljubavi..." Žena srednjih godina je par puta pokušala da joj digne glavu, ali Niki nije želela da je pogleda u oči. Svaki put bi jače stegla njenu majicu i čvrsto sklopila oči.

Majka joj je obuhvatila lice obema rukama i prisilila je da je pogleda.
Oči su joj bile mnogo natekle. Delovale su tako izgubljene, kao da su tonule u neki duboki, zamišljeni ponor. Beonjače gotovo da nisu ni bile bele. Kapilari su pupucali do te mere da prostor oko smeđih zenica bio krvavo crven. Bila je vruća u licu. Izgledala je kao da će se onesvestiti svakog trena. Majka je ustala te prinela joj čašu vode usnama ne bi li je povratila. Obe su bile ošamućene od svega.

Nekako ju je dovela do njene sobe i položila na krevet. Moraće da je tretira kao nekog bolesnika dok ne dođe sebi jer će stvarno to i postati nastavi li ovako. Čim je spustila glavu na jastuk i oči su joj se sklopile.

Prebacila je prekrivač preko nje i ostavljajući sitan poljubac na njeno čelu, izašla je.
Zaista je počinjala da se brine zbog svega ovoga.
Možda je ipak trebalo od početka da joj zabrani da se druži se Krisom. Ali ko je ovako nešto mogao da predvidi?
Tako je, baš niko.

~

Navukla je sivu duksericu i stala pred ogledalo. Oči su joj i dalje crvenkaste.
Izgleda kao da nikad neće ni nestati crvenilo.

Zgrabila je telefon i gumicu za kosu i otvorila prozor. Majka joj je garant u dnevnoj, a svejedno je ne bi ni pustila da izađe napolje. A vazduh joj je očajnički bio potreban.

Prebacila je noge sa druge strane prozora te skočila. Malo nespretno se dočekala, ali nije ništa uganula.
Bar se nadam da nisam.

Napokon se našla pred njegovom zgradom. Svetla su bila pogašena tako da je stan izgledao gotovo napušteno.
Ušla je u zgradu i trčećim koracima se popela do njegovog sprata. Prišla je vratima i dugo zvonila. Kad se uverila da joj niko neće otvoriti, čučnula je i zavukla ruku iza nekih posivelih saksija. Tu bi trebalo da stoji rezervni ključ. I bio je tu. Pogledala je oko sebe za svaki slučaj. Kada se uverila da je ne posmatra niko, ubacila je ključ u bravu.

Stan stvarno jeste bio prazan. Nije očekivala da će ga tako zateći.
Još jednom je osmotrila svaki detalj po prostorijama.
Ipak je sve na svome mestu.

Ušla je u njegovu sobu gotovo na pratima. Čim je prekoračila prag, zapljusnuo ju je val njegovog mirisa. Sklopila je kapke. Kao da je sada stajao pred njom.