Zbog tebe ✔

Tu za tebe

Suze su počele nenormalno da se kotrljaju niz moje obraze. Nisam se ni trudila da ih zaustavim. Koliko bih sad volela da sam pored njega i kažem mu da će sve biti u redu, da ćemo ovo zajedno prebroditi.
Nema nas. Od onda kad sam otišla, mi ne postojimo. Postojimo samo on i ja, a mi više ne.

Najviše me ubija činjenica da po njegovom licu sada klize suze, umesto da ga krasi veliki osmeh koji volim više nego išta na njemu. Smogla sam snage i uzela telefon s poda, prislonivši ga uz uvo. Duboko sam udahnula, baš i ne znajući šta da kažem.

,,Kako onda ja da budem... kada znam da si ti tužan?" Znam da je glupo to što sam rekla, ali to mi je prvo palo na pamet a da je imalo nekog smisla.

,,Najjači momak kog poznajem da plače zbog mene? Ne želim to... Želim da se smeješ kao pre. Najlepše što možeš. Tek tada ću biti srećna, znaš?", odlučno sam govorila iako se sve u meni lomilo. Ali, želela sam to. Želela sam da nastavi sa životom čak i ako ja ne budem u njemu. Nekoj drugoj da bude ono što je mene, ali znam da ga nijedna neće voleti kao što sam ja, čak ni upola toliko. Uzdahnuo je.

,,Vidiš li te zvezde na nebu?" Na njegov glas, ustala sam i prišla prozoru kao hipnotisana.

,,Vidim", nesigurno sam promrmljala ne shvatajući šta želi time da mi kaže.

,,Sve dok smo pod istim nebom i dok se i poslednja ne ugasi, voleću te. Nemoj to da zaboraviš." Blagi osmeh mi se razvio na usnama dok su se oči punile suzama. Mnogi bi rekli da previše patetišemo, ali nije on ovakav stalno. Verujem da ima neku potrebu, kao i ja, da kaže sve što mu leži na duši. Makar to zvučalo i mizarno.

,,Neću zaboraviti", promrmljala sam. Glas mi je zvučao očajno. Nastala je tišina, koja je načinjavala ogromnu neugodu.
Dok se zvezdano nebo prostiralo iznad nas, zamišljala sam njegovu ruku oko sebe, njegove oči koje me miluju pogledom, njegov topli dah na svojoj koži...
Ali, sve te iluzije su prestale kad je opet progovorio.

,,Kako ti je bio u školi?" Izgleda da će ceo ovaj razgovor da prođe u uzdasima.

,,Hoćeš iskreno? Mislim da nije moglo gore." Ne želim čak ni da se prisećam svega što je bilo.

,,Što?", vratila se ona opuštenija atmosfera kad se oglasio njegov smeh.

,,Nikog nisam upoznala, brat mi je kreten, a usput sam se i izgubila", otpuhnula sam razočarano. Mrzim svoj život...

,,Kako si se vratila kući?" Ne znam da li da mu kažem, ali ipak ne želim da ga lažem.

,,I nisam. Krenula sam, ali nisam uspela da se vratim. Dobro je što je naišao neki Ejtanov drug i evo me trenutno kod njega. Previše sam besna na Ejtana da trenutno ne želim da idem kući, a i kasno je da se vraćam sad."
Nastala je tišina po završetku mog izlaganja. Više se nije čulo ni njegovo duboko disanje. Je li on i dalje tu?

,,Pa dobro... Ima poen kod mene", usiljeno se nasmejao. Šta? Ne misli valjda...

,,Ovaj, nije niš...", zašto ja uvek budem pogrešno shvaćena?

,,Slušaj me, Niki. Koliko god mi voleli jedno drugo, surova realnost je da moraš da nastaviš dalje. Preselila si se u novu sredinu, novo okruženje. Nećeš sigurno večno biti zaljubljena i patiti zbog toga. Za nekim ko ne može da bude kraj tebe sve vreme... Nećeš vala ako se ja pitam."

,,Šta...?", jedva sam prodahtala. On ne misli valjda ozbiljno...?

,,Kada ti se svidi neko, nemoj da oklevaš. Priđi mu... Nemoj da ti ja predstavljam problem. Mi ne možemo da budemo zajedno, shvataš to i sama. Nastavi sa životom... Želim da ti sve krene, a i hoće, kada bude vreme..."