Zbog tebe ✔

Ubio je sve u meni

Iako ga ne volim, prišla sam i zagrlila dečka ugljenocrne kose kom sam dosezala jedva do ramena.

,,Pa... Vidimo se", promrmljala sam uz njegovo rame.

,,Da... I pazi mi na Rajana." Bila je to više kao zapovest nego neki podsetnik.

,,Hoću... Brzo se vrati." Odmakla sam se uz lažni osmeh na licu. Što se mene tiče, može ta Nemačka i da te prisvoji za stalno.

Izgrlio se još jednom sa tetkom i uzeo kofer te otišao u kola. Nemam ja više šta da tražim ovde. Popela sam se na sprat i produžila u svoju sobu.

Ejtan je otišao, zvanično. Malo mi je žao, ali bar se nećemo prepirati non stop. Biće mu bolje tamo, to je sigurno.
Hoću i ja u Nemačku. Daleko od svih njih...
Ili ipak neću. Tamo nema Krisa... Ne znam iz kog razloga, ali na pamet mi je pao Dilan.

Nismo se baš dugo čuli. Kako je? Šta radi? Koliko mi samo nedostaje... Ali, jednim delom sam se i pomirila s tim da verovatno više nikad nećemo biti zajedno. Uprkos tome, volela bih da ga čujem. Obećali smo da ćemo ostati u dobrim odnosima. Ne želim da postanemo stranci. Čini najlepši deo moje prošlosti...

Pozvala sam dobro poznati broj, ali ubrzo mi je poziv bio odbijen. Namršteno sam gledala ekran telefona. Poslala sam mu ipak poruku.

Da li možeš sad da pričaš?

Ubrzo i dobila odgovor koji... Pa, proboo me je kroz srce.

Možda ne želim?

Nazvala sam ga opet istog sekunda, ali je opet prekinuo. Ekran na telefonu mi je zasvetleo i ušla sam na novopristiglu poruku.

PRESTANI VIŠE DA ME ZOVEŠ. Ti si izašla iz mog života i ostavi me na miru da živim svoj. Ne znam šta hoćeš više od mene. Prestani da me vučeš za rukav. Ti i ja više nikada nećemo biti zajedno, a nećemo moći ni da budemo prijatelji.

Netremice sam gladala u telefon, prosto ne verujući.
Proverila sam još jednom kontakt da li sam dobroj osobi poslala. Pisalo je njegovo ime. Počele su suze nekontrolisano da mi se slivaju niz obraze.
On je to mene... otkačio? Preko poruke?
Nikad nisam mislila da ću ovo doživeti... Barem ne od njega.

Osetila sam ogromnu slabost te sam samo sklopila oči, pokušavajući da se izborim za zrno koseonika.
Ugušiću se u sopstvenim suzama.
Da li je mogao da učini da se bezvrednije osećam? Očigledno nije pošto je ovo vrhunac.
Osoba za koju sam mislila da me najviše ceni, zgazila me je? Kome ću biti dobra? Da li sam mu ikad bila dovoljno dobra, odgovarajuća, njemu kompatabilna?
Ako me je jednom neko ovako zgazio i uspeo da slomi, desiće se opet. Ne želim opet. Ne želim da osetim ovoliku bol još jednom.

Vrata su se polako otvorila. Nisam ni gledala ko je ušao, samo znam da ću i tu osobu da oteram dođavola. Ne trebam nikome. To je prosto činjenica, zar ne? Sve što rade, rade iz sažaljenja.

,,Niki?", glas koji je učinio da zadrhtim više nego što već jesam, probudio je još veći nagon za plakanjem.

,,Molim te, Kris, samo idi", jedva sam prošaptala, a da to zvuči povezano.

,,Niki, pogledaj me..." Prilazio mi je sve više.
Ne, ne mogu. Samo nek' se skloni.

,,Hej, hej... Ja sam. Polako... Pogledaj me. Niki", preklinjao me je. Povukla sam se u ćošak kreveta i zagrlila kolena.

Šta će on ovde? Kako se uopšte stvorio tu? Ko ga je zvao? Mislim da sam sad u stanju da ih poubijam sve iako ništa nisu skrivili.
Osetila sam tople prste na svojim ramenima.

,,Skloni ruke s mene", zarežala sam tako da je toplina s ramena odmah nestala. Klečao je ispred mene, a ja nisam dizala glavu sa kolena. Nisam ni želela. Nisam želela da me vidi ovakvu. Nisam želela da zamišljam njega kada bi me izdao...
Svi su oni isti.
Svi hoće isto.
Zabavu i ništa više.
Tuđu patnju...