Zbog tebe ✔

Njegovo zbogom označilo je kraj

Kris

Pritisnuo sam zelenu slušalicu na ekranu svog telefona.

,,Šta je toliko hitno?!", pomalo drčno sam rekao.

,,Mislim da sam našla 'uzrok' onog nervnog sloma", glas joj je bio odsutan.

,,Šta?! Gde?!", proderao sam se toliko da sam i svoje bubne opne zaglušio.

,,Dođi kod nje." Prekinula mi je prokleti poziv. Glavom bez obzira sam krenuo ka kući gde je i počeo moj današnji dan.

,,Gde si?!" Ne čudi me to što me je Nikina baka gledala kao vanzemaljca. Verovatno sam tako zapravo i izgledao.

,,U njenoj sobi!" Nikin tata me je takođe čudno pogledao. Ušao sam u sobu i zatvorio vrata za sobom.

,,Da vidim!"

,,Polako, Romeo", sarkastično je rekla.

,,Ne zezaj me već pređi na stvar", prosiktao sam znajući da sam ostao tanak sa živcima.

,,Zanimao me razlog i ušla sam joj u sobu da pronjuškam, ali videla sam da je ostavila telefon i na njemu sam našla ovo..." Okrenula ga je ka meni.
Trebao sam da znam da ima neke veze sa njim. Uzeo sam joj prokleti telefon iz ruke i krenuo iz Nikine sobe.

,,Gde ćeš?!", smeđokosa lepotica je viknula za mnom.

,,Da li ti je rekla gde je krenula?!"

,,Ma kako da nije." Tako sam i mislio... Izašao sam iz dvorišta i krenuo da trčim.

,,Kris! Čekaj i mene!" Zastao sam i okrenuo se.

,,Nemoj nigde da ideš, Šea, čekaj tu za slučaj da se vrati. Ne mogu da brinem još i o tebi trenutno." Iako se očigledno nije slagala s tim, nemo je klimnula glavom.

,,Nađi je, molim te. Bojim se da ne uradi nešto..."

,,Ne brini se", prekinuo sam je u pola rečenice i brzim korakom krenuo niz ulicu.

Mislim da sam pretrčao pola grada za dvadesetak minuta. Nisam je našao. Gde si, Niki, pobogu?! Uzeo sam njen telefon i okrenuo broj osobe koju sad već prezirem...

,,Halo?" Nakostrešila mi se svaka dlaka na telu od zvuka tog glasa.

,,Slušaj me sad, retarde jedan bolesni... Ne znam šta ti se ćefnulo u toj tvojoj maloumnoj šupljoj glavi, ali neće se na ovome završiti. To ti ja obećavam", trudio sam se svim silama da mi glas ostane smiren.

,,Molim? O čemu ti pričaš? I ko je to uopšte?" Bes mi se svakim sekundom sve više povećavao i bilo je gotovo nemoguće kontrolisati ga. Zamišljao sam kako ga davim golim rukama.

,,Ti si, dečko, retardiran. U redu sad. Idi, živi svoj život. To si i hteo. ALI ZNAJ DA AKO JOJ SE NEŠTO DESI, OČEKUJ ME NA SVOJOJ ADRESI! I NEĆEŠ SE DOBRO PROVESTI!" Prekinuo sam ne dopustajući mu da bilo šta više izrekne što će me naterati da ga zamrzim jos više. On je sad nebitan. Samo moram nju da nađem...

Niki

Izvukla sam iz džepa upaljač i naše slike. Još jednom sam svaku razmotrila. Ne mogu reći da nisam bila srećna. Stvarno jesam. Najsrećnija u gotovo celom svom životu.
Svako jutro sam se budila sa osmehom. Bili smo zaljubljeni kao najveće stoke. Ali, nema toga više. Više nikad neće ni biti.
Nemoj da plačeš sad kad si skoro završila sa ovim, Niki...

Upalila sam upaljač i stala. To je to...
Zbogom, Dilane. Želim ti sve najbolje i da budeš srećan od sad pa nadalje. Makar ni jednim jedinim delom ja ne bila deo te sreće. I da, oprosti mi ako sam ikad uradila nešto što te je povredilo, nisam htela, stvarno...

Prislonila sam ivicu slike uz plamen. Tinjalo je kao što se moje srce zapalilo prošlo veče kad sam pročitala one reči.
Sporo i polako se uništavalo. Gorelo je i mrvilo se, postajući ništavilo. Pepeo. Mogla sam da plačem dok palim naše uspomene.
Ali nisam.
Ako ne značim ja njemu, zašto bi on meni trebao više da znači? Da li bih trebala da patim i da ga volim uprks svemu? Žao mi je, ali ne mogu. Kada ti neko slomi srce, dokusuri te do kraja, ne možeš više ni da ga mrziš. Jer mržnja je osećaj, a ja više nemam osećaja prema njemu. Niti želim da ih imam prema takvoj osobi...

Bacila sam ćošak spaljenog dela da se i sama ne bih opekla. Padalo je u reku koja se kretala ispod mene i sve više se udaljavalo.
Nešto u srcu kao da mi se kidalo, ali to nije bio bol. Bila je to pobeda... Nad samom sobom.

Dok sam palila i zadnju, onu najomiljeniju, počela sam već da se osećam slabo. Ali, ovo je on meni uradio. Zašto ne bih mogla i ja njemu? Svejedno mu ne značim...
Još jednom sam spustila pogled na reku koja je nosila komadiće pepela. Nosila je raspadnute komadiće moje ljubavi... Sad već zaboravljene ljubavi. Bilo je teže napustiti ovo mesto nego doći...
Šta je sad, Niki? Gde nestade ona srditost i prkos?

Susrevši se sa prelepim očima na drugoj strani, kolena su mi zaklecala. Osećala sam se još slabije. Mislila sam da ću se srušiti svakog trena.
Šta će on ovde? Zašto je došao posle svog onakvog mog ponašanja? Najneočekivanija stvar mi je bila ta što me nije gledao sa prezirom ili bilo kako drugo. Zašto me gleda tako nežno? Kao da me razume.
E, pa, ne razume. Niko od njih! Pružio je ruke ka meni, a ja sam mu samo pratila svaki pokret.

,,Dođi..." Nisam znala da li da ga poslušam. Trenutno ne želim ničije društvo. Ne želim nikoga da gledam. Ali, noge me nisu poslušale već su same krenule.
Zaustavila sam se ispred njega i trudila se da budem što hladnija i ponosnija. Ne želim da me iko žali. Ali, nisam mogla i od njega da se sakrijem.

Kad sam ga pogledala u oči, kao da sam se slomila. Slomio je sav hladni prkos u meni koji je činio ogromnu barijeru.
Onako nežan pogled kao da će i on da zaplače. Ali zašto? Zašto bi mene neko tako gledao?

Kris

Palila je poslednji papir koji je imala i tako ga odsutno gledala. Kao da je puštala deo duše sa njim... A, ustvari, i jeste.

Pružila je ruku napred i samo pustila komadiće da slobodno padaju u vodu. Na licu nije mogla da joj se pročita nijedna emocija. Bilo je kao u ledu isklesano.

Mnoge devojke ne bi smele u ovakvim trenucima ni da se odvoje od jastuka i verujem da bi grlile stare slike i čitale odavno zaboravljene poruke dok bi ronile more suza danima... Ali, ona nije.

Jeste da posle onog sloma kao da je ušao neki đavo u nju, ali neće se uništiti zbog nekom idiota. I zato joj se divim.

Međutim, kada se okrenula, susreo sam se sa najtužnijim očima, a ujedno i pogledom na svetu.
Pružio sam ruke ka njoj, no, kao da se premišljala nešto. Nešto se borilo u njoj. Kada sam joj rekao da priđe, zaustavila se ispred mene. Iako je tako teško pokušavala da održi masku na licu, ubrzo je spala.

Oči su joj se punile suzama iako je pokušavala to da sakrije. Prišao sam joj dovoljno blizu i privukao je u zagrljaj. Ne mogu da je gledam takvu. Jednostavno me srce boli...

Odmakao sam je od sebe i obrisao te rumene i užarene obraze. Ne marim što mi je majica vlažna. Nije bitno. Nekako zbunjeno i odsutno me je gledala sve vreme. Poljubio sam je u čelo, dovoljno srećan što sam je pronašao.

,,Hajde, idemo." Prebacio sam ruku preko njenih ramena i nastavili smo da hodamo tako pripiti jedno uz drugo idući putem njene kuće...