Zbog tebe ✔

Podrška

Gledali smo se u oči, ali nijedno nije ništa reklo. U meni je radio i dalje onaj čudan osećaj. Neka doza straha.

,,Kris?", glas je zvučao kao da nije moj. Nisam htela da plačem, ali...
Prestravila sam se. Umorno me je pogledao i spustio glavu želeći da sakrije novu navalu suza. Sasvim sam mu prišla te čučnula kraj njegovih vrata. Izgledao je loše.
Oči su mu bile crvene kao da mu je neko sipao kiselinu u njih, lice iscrpljeno i tromo se pokretao. Dotakla sam mu ruku koja je bila hladna kao decembarski mraz.

,,Kris... Pogledaj me... Hej." Izgleda kao polumrtav čovek. Uhvatila sam ga za bradu koju je uporno okretao na drugu stranu i prisilila ga da se suoči sa mnom. Svakim više sekundom kojim mu istražujem oči, plašim se. Da se nije drogirao? Ali onda sam se upitala: zašto?

,,Hajde u kuću", rekla sam to kao vest i presla mu prstima po čelu, nameštajući vlažnu kosu. Otvorila sam vrata zadnjeg sedišta i uzela stvari koje su bile tamo te predala ih Alison. Stala sam ponovo ispred njega. Stvarno izgleda slabo.
Polako sam ga povukla za ruku. Možda je i pijan. Ali onda bi zaudarao na alkohol. Još više me brine to što ne osetim ništa.

,,Hajde", ponovila sam još jednom kao ohrabrenje da me sledi i trenutno mi veruje. Naslonio se na auto, podbočivši se rukama. Sva iznurenost koju sam primećivala duboko me je plašila. No, nije pravo vreme da to i pokažem.
Zatvorila sam vrata i žmigavci su kratko zasvetleli. Trgao se na moj dodir i pogledao me pometeno.

,,Idemo unutra", obavestila sam ga. Samo je jako stegao očne kapke i klimnuo glavom. Obgrlila sam ga oko struka. Ne želim da se stvarno sruši negde usput. Alison nam je otključala vrata, a ja sam ga odvela do sobe. Uz teške uzdisaje, legao je na krevet.
Da nije povređen negde?
Ne odaje bilo kakve znake da bih znala šta mu je. Uzela sam čistu garderobu iz regala i stavila je kraj njega. Otkopčala sam mu pantalone, ali nisam uspela i da ih svučem.

,,Kris", zazvala sam ga, ali je neprestano gledao u plafon. Šta mu je koji đavo? Osećam da polako ludim.

,,Hajde se skini", govorila sam kroz šapat sve vreme. Nije zucnuo ni reč. Kilavo se uspravio te svukao majicu i pantalone. Sve je pobacao na pod a ono čisto navukao na sebe, zavalivši se ponovo kao i pre.
Stvarno je loše...

Jeza mi je prošla telom. Brzim koracima sam izašla i rekla Alison da javi tati makar da smo dobro. Biće super ako do sad nije i policiju obavestio da još uvek nismo došle kući.
Razrogačeno me je gledala.

,,Šta je bilo? Kao da nisi znala da ćeš jednom morati da se suočiš s njima, a do tad da ih lažeš." Ostavila sam je da radi šta zna i polako ušla u njegovu sobu.
Možda je zaspao... U trenutku kada sam to pomislila, naglo se stresao. Da li je...?

,,Kris?!"

Pritrčala sam mu i pokušala da ga okrenem ka sebi. Međutim, stegao je posteljinu i nisam uspela. Zaobišla sam krevet i sela s druge strane, gde ću mu videti lice. Zagnjurio je glavu u jastuk i još više se zgrčio. Da li on to stvarno... plače? Moj Kris?

,,Jesi li dobro?! Kris, pobogu, pogledaj me! Šta ti je?! Gde te boli?!", nisam vikala ali bila sam uspaničena. Zašto prokleto neće da mi odgovori?

,,Boli me što ne mogu ništa da uradim", rekao je toliko tiho da sam jedva čula. Molim?

,,Šta ne možeš?", prošaputala sam, krajnje zbunjena ovim.

Pisac

Pokušavala je da shvati o čemu on to priča, ali nije joj išlo. Pratila mu je pokrete pogledom. Nije hteo da digne glavu. Smogla je hrabrosti i prošla rukom kroz njegovu vlažnu kosu. Češkala ga je polako. To je nju uvek umirivalo. Stvarala se prijatnija tišina i niko je nije prekidao.