Zbog tebe ✔

Na ivici razuma

Kris

Pošizeću. Dobiću slom živaca života mi moga ovoga jadnoga.
Gde je prokleto? Od silnog čupanja više ne osećam vlasi kose na glavi.

,,Kris... Smiri se. Počupaćeš svu kosu", umiruje me Šea.

,,Kako da se smirim?! Ko zna gde je sad ako ju je neko oteo!" Prokleto sam trebao da idem s njom. Koji sam ja idiot.

,,Pa, vrištanjem joj nećeš pomoći!", nadglasala me je na šta sam ućutao. Skupio sam svoje već znojave šake u pesnice i udario u zid iza sebe najjače što sam mogao. Poriv da izbacim sav bes j strah kroz udarce je toliko jak da ne mogu da ga suzbijem. Naslonio sam leđa na taj isti zid i polako proklizio do poda.
Ne mogu... Očajan sam. Bojim se, brinem se...
Eksplodiraću od toliko emocija. Ne mogu da opišem nemir koji osećam. Ovo je gore od bilo kakve agonije. Gore od napada klaustrofobije...
Osećam neku mučninu, kao da se gušim. Imam osećaj kao da umirem od brige!

,,Dobila sam poruku!", Nikina mama je doviknula i Šea i ja smo u istoj sekundi skočili i dotrčali do nje. Uzeo sam telefon i otvorio glupu poruku.

Dobro sam, ne brinite. Vratiću se za dva-tri dana, moram nešto ozbiljno da pomognem jednoj drugarici.

U redu? Kakve su ovo gluposti? Bacio sam telefon na trosed i izleteo iz kuće. Pozvao sam je preko svog telefona. Taj koji te je oteo nije mogao da smisli bolji izgovor?

,,Vidi, vidi... Ko to zove..." Mrak mi je pao na oči doslovno. Želeo sam da spalim živog tog dotičnog u datom trenutku. Možda je i najgore što znam ko je to.

,,Vilijame, bolje bi ti bilo da si joj samo ukrao telefon nego...", zarežao sam ali me je prekinuo.

,,Ne, Kris, tvoja malena je sa mnom."
Te reči stvarno nije trebao da izgovori. Zamišljao sam kako mu razbijam onu njegovu ružnu facu. Podlo se nasmejao. Kako ovako nešto nisam predvideo?

,,Šta je bilo? Zanemeo si od straha?"

,,Kad te sledeći put budem video, to će biti tvoj poslednji dan. Kunem ti se Bogom!", procedio sam kroz zube ozbiljno to misleći.

,,Mhm, kako da ne. Evo, pretrnuo sam", prasnuo je. Suzdržavao sam se da ne razbijem ovaj telefon o pod...

,,Daj mi da je čujem."

,,Je l' si ti svestan da sad ja postavljam pravila?" Krenuo sam da mu odgovorim, ali sam čuo glas koji mi znači sve na svetu.

,,Kris?" Drhtao je, a ja još više. Progutao sam knedlu koja mi se zaglavila u grlu.

,,Niki! Jesi li dobro?! Je l' ti uradio nešto? Ima da ubijem tog skota! Gde se nalaziš?!"

,,Dobro sam. Ne znam gde..." Šuštanje je ugušilo njen glas.

,,Dovoljno si je čuo", oholo je promrsio.

,,Zašto ovo dođavola radiš, mamlaze jedan?! Problem koji imaš reši sa mnom, a nju pusti na miru!" Dok sam ga preklinjao, on mi se podsmevao.

,,Nije ti ona ništa kriva! Pusti je, Vilijame! Ubiću te uradiš li joj nešto. Samo me iskušavaj!", počeo sam histerično da vičem. Ne mogu da podnesem činjenicu da ne znam gde je i to još s njim. Ima li ičega goreg?

,,Ako misliš da je spasiš i ponovo vidiš, otići ćes kod Kejti i moliti je da spavaš s njom", čuo se zadovoljan smeh sa druge strane. ŠTA?!

,,JESI LI TI TOLIKO BOLESNO MALOUMAN?! NARAVNO DA NEĆU TO URADITI! PUŠTAJ JE INAČE ĆU I POLICIJU UMEŠATI U OVO!" Pri kraju sam živaca već, znači provrištaću.