Try to forget

Chapter 18

Njegove usne su završile na mojima.

Pomicao ih je prvo nesigurno a zatim sve jače i jače dok su mu ruke putovale negdje po mom tijelu.

Ovo definitivno nije uredu.

Skupila sam svu snagu i odgurnula ga pritom dolazeći do daha. I dalje mi se vrtjelo u glavi a ruke su mi se tresle,same od sebe.

Gledao me je pomalo uplašeno no činilo se kao da ne žali zbog svog postupka.

-Ovo se nije smjelo dogoditi-uhvatila sam se za glavu i panično okrenula čisto da se uvjerim kako ovo nitko nije vidio.

Izdahnula sam vidjevši kako se ovdje nalazimo samo nas dvoje no to možda i nije bila najbolja ideja.

-Jessica oprosti mi- Liam mi se priblžio a ja sam se nesigurno odaljila nekoliko koraka.

-Gledaj,zaboravi. Ovo se nije dogodilo. Može?-zagledala sam se u njegove oči no on je odmahnuo glavom.

Uhvatio me je za ruku i snažno povukao tako da sam se ponovno našla u njegovom zagrljaju.

-Ne može.-tiho je izustio-Ti si tako lijepa. I ne žalim zbog onoga što sam učinio.-

Nježno mi je podignuo bradu i ponovno me poljubio.

No ovog puta sam ga ugrizla za usnicu. Jako.

Iznenada je poskočio a ja sam iskoristila taj trenutak i odmaknula se što dalje od njega.

-Ne možeš me ljubiti,Liam! Ja sam s Harryjem i ja volim Harryja!-ovo posljednje sam posebno naglasila. 

Pogledao me pomalo tužno a potom je spustio pogled.

-Znači ne sviđam ti se?-

Stajao je pognute glave i mene je nešto stegnulo oko srca. Zaboravila sam da je nedavno prekinuo sa Sophiom i vjerojatno je samo zbunjen i ne zna što radi.

-Gledaj sviđaš mi se. Ali samo kao prijatelj-

Došla sam do njega i slabašno ga potapšala po ramenu nakon čega je on podigao glavu a niz njegovo predivno lice poteklo je nekoliko suza.

-Zašto ja nemam sreće sa ženama?-šmrcnuo je i izgledao je tako slatko. Kao četrnaestogodišnji dječak koji se prvi put razočarao u ljubav.

Morala sam ga zagrliti no duboko sam se nadala kako me ponovno neće pokušat poljubiti.

-Zgodan si Liam. Pametan i brižan. Naći ćeš neku koja će te voljeti. Obećavam-prislonio je dlan na moja leđa i ostali smo zagrljeni nekoliko minuta.

-Možeš li me sada odvesti kući?-podignula sam obrvu jer stvarno više nisam željela ostati s njim nasamo.

-Mogu-slabašno je rekao te podignuo loptu i uputili smo se prema autu.

Vožnja je protekla u neugodnoj tišini.

Svaki put kada bi se naši pogledi susreli ja bih svoj morala skrenuti.

-Nadam se da će ovo ostati među nama?-gledala sam kroz prozor.Sitna kišica počela je rominjati.

Šutio je neko vrijeme a onda izustio:

-Ako tako želiš. No već sam ti rekao,ja ne žalim zbog onog što sam učinio-nakratko me je pogledao a zatim se usredotočio na vožnju.

Ja nisam imala potrebe više ništa reći.

Kiša je postajala sve jača i jača i da se trenutno nalazim u Harryjevom autu vjerojatno bih se naslonila i zaspala.

No ovako sam ostala na oprezu kao da bi on svakog trenutka mogao nešto napraviti.