𝐈𝐬𝐭𝐢𝐧𝐬𝐤𝐢 𝐭𝐯𝐨𝐣𝐚, 𝐄𝐥𝐚

𝟞.

"Odbila si ga?" , zapitala sam je začudjeno, "Ali mislila sam da ti se dopada?"

Spustila je pogled, kao da se nečega stidela, pa čak i bojala, "Dopada mi se, ali ne dovoljno da bih mogla da budem sa njim", rekla je posramljeno ,"ne osećam se kao da mi je pored njega mesto, razumeš?" , pitala me je.

"Razumem te u potpunosti, osećanja ne možeš naterati, i ti najbolje znaš kako se osećaš", rekla sam joj i zagrlila je.

Ostale smo u zagrljaju par minuta, izgleda da joj je trebao neko da je zagrli ceo dan, a ja nisam bila blizu.

"Hej", rekla sam da bih dobila njenu pažnju, "Znaš da mi možeš sve reći, zar ne?" , upitala sam je i uputila joj najnežniji pogled koji ja mogu da joj pružim.

"Da, da znam, samo želim prvo da shvatim šta mi se dešava u glavi pre nego što ti kažem" , odgovorila je sigurno i izvukla se iz zagrljaja.

"Da li želiš da pričaš o N.." krenula sam da je pitam da li želi da popriča o situaciji sa Noom ali me je ona samo prekinula u pola rečenice i rekla ," Ne , želim da promenimo temu. Po mogućnosti da pričamo o Eleksi, to me uvek oraspoloži".

Kako je to izgovorila obe smo prasnule u smeh, meni je bilo smešna činjenica da je do pre par sekundi bila tužna zbog njene neuspele veze, a sad hoće da priča o mojoj.

To je Lara sa koju moram da izdržavam svaki dan po ceo dan, mada nije kao da mi smeta..

"Da li ti je pisao od jutros?" , pitala je već vidno raspoložena.

"Ne znam, stizale su mi neke poruke dok sam bila u kafiću, mada nisam sigurna da je on".

Rukom mi je pokazala da joj dam telefon da proverimo," Hajde , daj mi da proverim pa ću ja da ti kažem da li je tvoj dragi pisao", rekla je sa čujnim podsmehom u glasu.

Samo sam prevrnula očima i dala joj telefon bez ikakvog straha, ne može ništa loše da uradi, zar ne?

Naravno kao i uvek, nisam bila u pravu.
"Jaoo, izvini! Slucajno sam mu poslala poruku u kojoj sam mu trazila proj telefona!" , izgovorila je sa laznim izvinjenjem u glasu dok je meni para na uši izlazila.

"Laro znaci stvarno nisi normalna, da nismo u 'javnosti' tačno bih ti glavu odrubila. Samo da znaš, to što sad to ne radim ne znači da neću kasnije!" , krenula sam da joj pretim mada smo i ja i ona znale da ne joj ništa od obećanog neću uraditi.

"Zašto si to uradila?!" , pitala sam malo manje iznervirana nego pre.

"Zašto da ne, činim ti uslugu. 'Alo bre imaćeš njegov broj telefona", pokušala je da mi pokaže po njenom pozitivnu stranu ove situacije.

"Šta će meni njegov broj telefona, uostalom nije kao da ću da ga ikad koristim", a onda mi je došlo iz dupeta u glavu, "Bravo Laro, pomisliće da sam opsednuta sa njim, i uplašiće se i..."

"Hej, hej sve će biti super, previše razmišljaš o tome", rekla je opušteno pokušavajući da me smiri, ali mene je još više iznerviralo to što je ona ovako smirena. Zar je nisam bar malo uplašila sa mojim pretnjama?!

A onda, kako sam krenula nešto da kažem u vezi toga, telefon u njenim rukama je zavibrirao i ona je odmah ušla u poruku, na dajući mi šansu da je izignorišem ili barem da se malo smirim.

Aleksa: Ohoho, zar već tražimo broj?

Bila je poruka koja je stigla prva, " Vidiš?! Naravno da neće da mi da svoj broj telefona kada me ni ne poznaje nedelju dana!"

A onda je par sekundi posle mog monologa stigla još jedna poruka.

Aleksa: ********** , eto. Ali očekujem i ja tvoj broj za uzvrat. ;)

Kao da mi je kamen sa srca pao kada sam pročitala tu poruku, i sve ideje od toga da promenim identitet, da se preselim i izbrišem sve naloge i napravim nove , su nestale i sve što mi je u glavi ostalo je da u što kraćem roku odgovorim na poruku.

Ela: ********** , tako glasi moj broj telefona.

Ela: Da li je možda bilo čudno to što sam ja to tebe pitala?

Morala sam da znam odgovor na to pitanje.

Odmah sam memorisala njegov broj i obeležila ga pod imenom Aleksa :).

U medju vremenu Lara me je gledala sa tolikim ponosnim osmehom na licu, koji sam tako mnogo želela da joj skinem, ali nisam, volim kada se smeje.

"Nemoj da me gledaš tako, idalje mislim da si prolupala", poručila sam joj, mada sam i ja polako krenula da se topim i da se smeškam.

"Ma daj, nikad ne bi imala njegov broj da nije bilo mene, trebalo bi da mi zahvališ", prevrnula sam očima i promenila temu.

Još par minuta smo šetale a onda smo stigle do njene kuće, što je značilo da se moramo rastati. Pozdravile smo se i ona je ušla u kuću dok sam ja idalje imala još jedno pet minuta puta.

Stigla mi je poruka.

Aleksa: Ne, nikako. Malo me je iznenadilo ali nije bilo čudno. Nemoj da se brineš ;)

Samo sam se nasmešila i zaključala telefon sa planom da nastavim da šetam do kuće bez prekida.

Ali naravno moji planovi nikada ne mogu da se obistine, te je moj telefon krenuo da zvoni.

Kada sam videla ko me zove, zaledila sam se u mestu.

Na ekranu je jasno bilo ispisano Aleksa :).
I sad šta ću? Neću mu sigurno prekinuti poziv, neću ga ni izignorisati.

To mi ostavlja samo jednu opciju, koja je bila da mu se javim.

Nesigurno sam pritisnula zeleno dugmence i polako prinela telefon uvetu. Prvo sam ćutala, ali sam onda skupila hrabrosti i prevalila preko usta jedno:

"Halo?"