𝐈𝐬𝐭𝐢𝐧𝐬𝐤𝐢 𝐭𝐯𝐨𝐣𝐚, 𝐄𝐥𝐚

𝟠.

Ta noć, kada mi je moja rodjena majka saopštila da me ne želi blizu sebe, me je totalno uništila

Nisam se suzdržavala. Plakala sam, vrištala sam na sav glas. Jednostavno rečeno, raspala sam se.

Ne samo zbog činjenice da se selim, već zato što ću morati da ostavim ceo život koji imam ovde, i da se veoma moguće nikad ne vratim nazad.

Moram da ostavim Laru, što će mi veoma teško pasti. Ona me je odgovorila od najtamnijih misli i ideja koje sam imala.

Pomogla mi je kada sam prolazila kroz veoma težak period u mom životu i bila je tu kada mi je trebao neko da pričam.

I sada ću morati da je ostavim iza sebe, kao i sve ostalo.

Moraću da počnem ponovo, bez ikoga tamo, sasvim sama.

Još nisam saznala gde me šalje, mada neću je ni pitati. Predpostavljam da ima toliko saosećanja da mi kaže gde i kod koga me šalje.

Pretpostavljam da me je slušala celu noć, ali da je toliko nije bilo briga i da je veoma lako zaspala kao i svake druge normalne noći.

Ustala sam iz kreveta, i pogledala sam se u ogledalo. Što baš i nije bila dobra ideja sa obzirom u kakvom sam stanju.

Kosa mi je raščupana i u čvorovima od slinog čupanja, i prevrtanja po krevetu.

Moje zelene oči poprimile su tamniju nijansu, i oko te tamne zelene boje prostire se crveni tepih.

Lice mi je naduveno i crveno, od plakanja i vrištanja cele noći.

Kada sam se uverila da gore ne mogu izgledati, uzela sam neseser sa šminkom i krenula da popravljam situaciju.

Stavila sam debeo sloj pudera i mnogo maskare.

Obukla sam prvo što mi je zapalo pod ruku i uputila se prema školi.

Nisam ni znala zašto sad krećem u školu, časovi mi ne počinju još sat vremena.

Valjda nisam moglada podnesem da budem na zatvorenom više, trebao mi je vazduh, trebala mi je tišina da me smiri.

Kako sam izašla na ulicu, hladan jesenjski vazduh mi je udario lice. Počela sam da hodam prema školi, i uzela telefon da nazovem Laru.

Usput, kako sam uzimala telefon videla sam par poruka od Alekse, mada sada baš i nisam bila raspoložena za njega.

Nazvala sam Laru, i osećala se kao da ću ponovo početi da plačem kada sam čula njen zabrinuti glas.

Zna, da je nikad ne zovem ovako rano. Sem ako se nešto desilo što me je baš povredilo i poremetilo.

"Da li je sve okej?" , odmah je prešla na stvar.

Odmahnula sam glavom kao odgovor na njeno pitanje, ali onda sam shvatila da ne može da me vidi te sam uspela da prevalim jedno, "Ne", preko usta.

"Nadjemo se na stanici ispred škole", klimnula sam glavom ponovo znajući da me ne može videti, ali ovog puta stvarno nisam imala snage da joj odgovorim.

Samo sam prekinula vezu, i požurila prema školi znajući da će mi biti lakše kada ovo sve podelim sa njom.
.
.
Trenutno se nalazim na stanici, u Larinom zagrljaju, sa razmazanom šminkom i ponovo crvenim licem i krvavim očima.

Ispričala sam joj sve, ali bukvalno sve.
Od toga kako je dan tekao tako lepo, i kako smo Aleksa i ja pričali.

Do toga da sam se posvadjala sa mamom, i da se selim za dva dana.

Kada sam joj rekla da se selim, mogla sam videti kako joj se oči pune suzama, ali ja sam tad već uveliko plakala, tako da je pokušavala biti jaka za mene.

Već par minuta pokušavam da zadržim jecaje u sebi tako što grizem donju usnu.

Želim da se smirim, pa da možemo da popričamo kao normalni ljudi o tome šta će se desiti kada odem, i kako će to uticati na naše prijateljstvo.

Kada sam se delimično smirila, odvojila sam se od nje i izašla iz njenog toplog zagrljaja u hladnu realnost.

"Pa", počela je ona, "hoćeš se vraćati u London na raspuste, ili čak ponovo da živiš ovde?"

Odmahnula sam glavom, "Nisam sigurna da me želi ovde", rekla sam citirajući na moju mamu.

"Tamo ću krenuti u školu, pa ću valjda ostati tamo do kraja školovanja", malo sam razmislila, "a onda se vraćam ovde, kupujemo stan i živimo same, tamo gde nam niko neće smetati!"

Pokušala sam da joj dam mali osmeh, koji bi je ohrabrio barem malo.

Klimnula je glavom, kao da mi govori da podržava moje mišljenje, "Čućemo se svaki dan i obaveštavaćeš me o svemu", rekla je strogo, kao naredjenje.

"Da kapetane!", obe smo se nasmejale na naše stavove, i kako smo ovo brzo rešile.

Naravno ima tu još dosta da se dogovorimo, ali to je za malo kasnije. To je za vreme kada smo obe emotivno stabilnije.

"Šta kažeš da pobegnemo danas iz škole i da imamo dan samo za nas?", predložila je.

Uhvatila sam je za ruku i rekla,"Čitaš mi misli."

Taj dan, samo za nas dve, bio je toliko ispunjen, i obe smo pokušale da bar na kratko zanemarimo činjenicu da je ovo poslednji put da se vidimo u par godina.