𝐈𝐬𝐭𝐢𝐧𝐬𝐤𝐢 𝐭𝐯𝐨𝐣𝐚, 𝐄𝐥𝐚

𝟚𝟜.

Na rastanku sam pukla. Sve suze koje sam do sada skupljala u sebi su nesvesno počele da liju, kao da sam prepunila čašu.

Na aerodrom je došla Mila, te me je ona zajedno sa mojom bakom ispratila.

Na rastanku sam joj dala pismo za Aleksu, "Molim te daj mu ovo", rekla sam i spustila pogled prisećajući se ona dva sata užasa.

"Nisi se pozdravila sa njim?!", ciknula je i pogledala me je razočarano.

Odmahnula sam glavom, a ne zadugo se ponovo začuo njen glas, "Ovo će ga ubiti", rekla je dovoljno glasno da je samo ja mogu čuti.

Podigla sam glavu i spojila nam poglede, "Nije onako kako misliš, imao je priliku da dodje, ali je odlučio suprotno", drhtavo sam prošaputala.

"Htela si, a on nije došao?", ponovila je činjenicu koju sam joj rekla, "To uopšte ne liči na njega", bila je zbunjena, mada ne krivim je i ja sam mislila da je drugačiji.

"O Eli, tako mi je žao!", bacila sam joj se u zagrljaj i pregazila svoje obećanje da neću plakati zbog njega.

Uskoro smo se odvojile, a ja sam onda pošla prema osobi koja mi je udovoljavala moj ceo boravak ovde i koja me je volela kao da me poznaje ceo svoj život.

"Nedostajaćeš mi bako", rekla sam i bacila joj se u zagrljaj. Suze koje sam predhodno zaustavila počele su ponovo da silaze niz moje obraze.

Čula sam je kako je šmrcnula ali nije plakala, "I ti meni dušo, dodji mi nekad u posetu", nabacila je osmeh na lice kojim je pokušala da prekrije tugu koju je prouzrokovao moj odlazak.

Odvojile smo se, a ona je nežno svojim mekanim rukama prešla preko mojih obraza sklanjanući suze koje su se tamo nalazile, "Ti si jedna divna devojka, a ako to neko ne primeti, ne zaslužuje te".

Prvo sam se zbunila, a onda sam shvatila da je načula moj razgovor sa Milom i da citira na Aleksu, "Hvala ti, mnogo mi znači".

Nasmešila se onako kako samo ona to ume, "Volim te, i pozdravi mamu", ubrzano je izgovorila pošto se oglasio poslednji poziv za moj avion.

"Volim i ja tebe, čuvaj se", rekla sam i po poslednji put ih obe zagrlila a onda sam krenula i nisam se osvrtala, sve do izlaza. Mahnula sam im i ne čekajući odgovor izašla na pistu.

Smestila sam se u sedištu i pripremila se za 11h vožnje.

D r e j k   P O V (dan pred Elin odlazak)

Ležao sam na Aleksinom krevetu, dok je on igrao igrice na kompjuteru.

Idalje nisam mogao da predjem preko toga da me je odbila zbog njega. Zaboga kako se to moglo desiti?!

Bio sam besan i ljubomoran na njega, ali sam shvatio da ništa ne mogu da uradim protiv toga.

Aleksin telefon je zasvetleo, stigla mu je poruka od njegove slatke Eli, koli kliše...

Bio mu je isključen zvuk, pa nije ni primetio da je dobio poruku. U poruci je pisalo:

Ela: Budi u 5 u našem parku.

A onda mi je sinula brilijantntna ideja. 'Zašto ja njoj ne bih odgovorio umesto njega?'

Aleksa: U redu. Vidimo se.

Odgovorio sam joj i izbrisao te dve poruke. Niko mene neće odbijati, a da ne dobije svoje.

"Aleks", rekao sam glasnije da bih dobio njegovu pažnju. Kada sam čuo jedno tiho 'Da' nastavio sam, "Moram da idem, Mili treba pomoć".

Prvi razlog koji mi je pao na pamet bio je taj, očigledno nije bio dovoljno ubedljiv, "Da li želiš da podjem sa tobom", upitao je.

Raširio sam oči u užasu, sva sreća pa ne može da me vidi, "Ne treba, uživaj", sa tim sam izašao iz njegove sobe, a ubrzo i kuće u kojoj sam provodio mnogo vremena.
.
.
Moja dosadna sestra i ja delimo sobu, kako divno. U ovih sedamnaest godina sam savladao tehniku ignorisanja.

To sam upravo radio dok nas kucanje na vratima nije prekinulo.

Mila je poskočila i brzo se uputila prema ulaznim vratima, nisam znao da nekog očekuje.

Čuo sam neke glasove a za par sekundi je kroz vrata naše sobe ušla devojka koja izgleda slomljeno.

Pozdravili smo se, te je ona sela na krevet.

Udahnula je duboko, "Sutra se vraćam u London", ta informacija me je pogodila kao grom iz vedra neba. Uopšte nisam očekivao to.

Mila se nasmešila i vedro odgovorila, "To je divno, koliko ostaješ?". Odgovor na to pitanje me je i više nego zanimao.

Spustila je pogled, "Vraćam se tamo za stalno", drhtavo je izgovorila i mogao sam jasno da vidim da suzdržava suze.

Polako sam shvatao šta sam uradio. Ona je htela da se oprosti sa njim i sad verovatno smišlja razne razloge zbog 'njegovog' nedolaska. Nisam želeo da ovo ispadne ovako...

Moje misli prekinuo je Milin jecaj. Znam da se mnogo vezala za nju i mnogo joj je teško da prihvati činjenicu da odlazi.

Svet oko mene se utišao, mogao sam da vidim da pričaju o nečemu ali nikakav zvuk nije dolazio do mene.

Osećaj krivice me je poklopio kao talas, ne znam kako ću moći da živim sa sobom pole ovoga.

'Da li da joj kažem?', ili još bolje pitanje, 'Da li da mu kažem?'

U trenutku sam video kako je pogledala u mene i zbunjenost je bila jasna na njenom licu, mada je samo blago odmahnula glavom i zaronila njenu glavu u Milinu kosu.

Iznenadila me je kada je došla do mene i zagrlila me. Osećao sam se kao najveće govno koje ne zaslužuje ništa od nje.

"Hvala na svemu", prošaputala je toliko tiho da sam je jedva čuo. Za šta mi se zahvaljuje? Zato što sam joj uništio vezu? Ne treba ona meni da se zahvaljuje, ja trebam da ljubim zemlju po kojoj je hodala koliko je dobra.

"Nema za šta Ela. Hvala tebi, pokazala si mi da ne mogu da dobijem baš sve što poželim", iskreno sam joj odgovorio.

Kada sam to uradio i kada se odvojila od mene video sam da njenim zelenim očima vlada tuga zbog onoga šta sam joj uradio.

Mada brzo je zamaskirala tugu za lažnim osmehom i promenila temu.

Kakva devojka...