𝐈𝐬𝐭𝐢𝐧𝐬𝐤𝐢 𝐭𝐯𝐨𝐣𝐚, 𝐄𝐥𝐚

𝟚𝟝.

E l a P O V

Let je prošao relativno brzo, pokušavala sam da mislim samo o pozitivnim dogadjajima koji su mi se dogodili u Laguna Biču ali u svim tim dogadjajima učestvovao je on.

Javila sam Lari da dolazim i da može da podje sa mojom mamom da me čeka na aerodromu.

Rekla je da će biti tamo, a ako bude nasamo sa mojom mamom da će joj objasniti šta su kultura i maniri.

Eto zato je ona moja najbolja drugarica, kada sam tužna i neraspoložena ona ipak uspe da mi izmami osmeh na lice.

Mada putovala sam 11h, i nisam mogla da je mučim ceo put ipak je ona trudnica i ne treba samo da brine o sebi već i o bebi.

Deo puta kada sam bila sama sa svojim mislima dozvolila sam sebi da razmišljam o njemu.

'Da li mu je Mila dala pismo?', 'Ako jeste, kako se oseća u vezi svega?', 'Da li ćemo ostati u kontaktu?'

Ne Ela, nećeš ostati u kontaktu sa osobom koja nije mogla da izdvoji pola sata za tebe kada si je trebala.

Ove misli me tako izmaraju, ali jednostavno ne mogu da ne razmišljam o tome.

'Mislim da bi najbolje bilo da odspavam malo', pomislila sam i u roku od par minuta već sam bila ušuškana u ćebe pripremajući se za san.
.
.
Budi me glas stjuardese koja obaveštava sve putnike aviona da ćemo uskoro da sletimo.

Vezujem se i onako ošamućena od sna čekam novo obaveštenje koje nam poručuje da možemo da se iskrcavamo.

Osećam kao da je prošla čitava večnost, a ne petnaest minuta pre nego što sam čula njen iritantni glas.

Izašla sam što brže sam mogla i pokupila kofere, a onda se uputila prema hodniku u kome će me čekati Lara i moja mama.

Kada sam zakoračila u hodnik u kome su stajali mnogi ljudi koji su čekali svoje voljene da se vrate, čula sam vrisak a onda sam i osetila nečije tanjušno telo naslonjeno uz moje i tanke ruke oko mojih ramena.

Lara me je grlila toliko jako da sam se osećala kao da će mi zaustaviti krvotok svakog minuta.

"Nemaš pojma koliko si mi nedostajala!", ciknula mi je u uvo, a ja sam se trgla i nasmejala se glasno.

Uzvratila sam joj zagrljaj, "I ti si meni nedostajala, i to mnogo!", kako sam to izgovorila osetila sam kako nešto dodatno pritiska moj stomak.

"Hej, pa daj da te vidim", rekla sam joj i blago je gurnula od sebe. Počela je da se smeje i da mi pozira iz profila kako bih lako mogla da vidim malo brdašce u predelu stomaka.

Kada sam je videla tako srećnu zbog nečega nisam mogla a da ne odolim da joj pokažem koliko mi je drago.

Pre nego što sam mogla bilo šta da kažem  začuo se njen glas, "Raste mnogo brzo, uskoro ćemo saznati i pol!", uskliknula je srećno.

Stavila sam ruku na njen stomak i milovala ga nežno, "Da li buduća mama ima neki predosećaj?", znam da ima, jednostavno je ne moguće da nema.

Stidljivo je klimnula glavom, "Devojčica", tiho je rekla, "Gotovo sam sigurna da je devojčica".

A onda me je ponovo pogledala sa tolikim ushićenjem u očima, "Toliko mi je drago da ćeš biti tu u toku svega", klimnula sam glavom sa razumevanjem.

Razumljivo je da joj treba nečija podrška pored roditeljske, a sa obzirom da bebin tata ne želi da ima bilo kakve veze sa njom, ja sam tu da popunim taj nedostatak.

"Da li mogu i ja da dodjem na red sada", začula sam mamu kako se buni.

Prišla mi je i povula me u brzi zagrljaj. Razumem je, nisam ni ja skroz opuštena ispred nje tako da ne mogu da očekujem to.